Mnogo patite, Zašto patite, Za onog koji nanosi bol, To može biti pobeda, Može biti dobar dan, Ali za njih, To je mračan dan, ...

Javile su vesti: „Tragedija u Novom Sadu“. Železnička stanica je postala grobnica nevinih, a osuđenih na preranu smrt. Zanemeo je grad,...

Prolazila sam gradom Vidjela djecu pred Osnovnom školom Srećno lice učiteljice Uhvatili se u kolo Pomislila sam na Naš Novi Sad I tužne...

Dok nam nevini i nedužni stradaju nad nama ini nepomenici vladaju... Čekamo uz molitve pravdu i kazne, a suze za izgubljenim same padaju...

Spušta se ponovo kiša na oborene poglede, spušta se pokrov na spuštene kapke pokojnika i sanduk će biti spušten u zemlju crnu kroz žilice...

...Kad se popnem do oblaka bijelih I popnem se gore malo još Ponijet ću s tugom sve uspomene Da me podsjete suzom na vas Kad se popnem...

Postoji jedna granica gde preostaje samo Istina najzad bićemo viđeni, al ne od stranaca s mreže. Neće nam više trebati pažnja i plitki...

Kao da su nam ukrali tela bližnjih iz ove „Doline suza”, preseljavajuć ih u astralni predeo ispunjen maglom ...

Nečija sadašnjost gutala je nečiju budućnost. Progutala je korake, riječi, osmijehe, progutala je nade, zatomljene, ozbiljne i snene....

Zanemeše ljudi i ptice i Novom Sadu potamne lice, naglo i brzo sve se preokrenu, samo u jednom trenu, četrnaest života ugasi se i niko...

Čula se tišina posle praska, Tišina koja još uvek traje, Korača oko nas i u nama. Šta da kažemo? Šta da mislimo? Bol je prejaka, nemoćna,...

U reĉ, na dnu duŝe, skupile se suze spremne na vrisak. Ali reĉ ćuti pod teretom bola... Neisplakane suze pretvaraju se u ptice, u molitvu...

Urbane blagodeti dograđene kao fine igračke. Salve betona i njihov gromki eho. Umjesto susreta s bližnjim, tiho prikradanje i zagrljaj...

Poezijo zemlje i neba, radosti moja i tugo, šta mogu, šta mogu drugo, ćutim glasno, nije lasno, poezijo molitvena.

U tišini mračnoj samo se nemi oseća muk ni drhtaj ni plač ni dobro poznati zvuk. Kamenje hladno i nemo, ne odaje tugu ni ćasak, ne...

Smrt. Buka zbog buke. Potonuće u nemoral. Gde je stanica?

Ovo je bol koja ima ime. Rasprskavajuća. Prožimajuća. Uzeli su nam nevine. Jedan, četrnaest, koliko već gubitaka koje sledeći dan neće...

Huk Lom. Staklo. Prašina. Muk. Krv. Vrisak. Bol. Jauk. Suze. Strah. Očaj. Smrt. Novi Sad jeca. Srbija grca. Vlast ćuti. Smrt Strah. Stid....

-Najlepši grad na svetu - rekla mi je ćerka, kada se preselila iz Beograda u Novi Sad. -Znaš li kako je kada užasna nesreća postane...

Ne piši lažne pesme, bez krvi i mesa, one što su iste kao ravnodušnost jednog prizora i ravnodušnost jednog izveštačenog raja i pakla....