Čubura je stešnjena na nekadašnjem obodu grada, između izniklih visokih zgrada koje zaklanjaju nebo i prostrane nizine Neimara. Na njoj se još uvek ide u susret ljudima, negde kaldrmom, negde izlokanim trotoarom. Uvek gledamo jedni druge dok prolazimo. Ne zbog ljubopitljivosti i traganjem za znacima propadanja ili razmetljive raskoši, već zato što se osećamo povezaanim, bliskim, i kada se ne poznajemo. Legende koje se ispredaju o kafanama, muzičarima i pesnicima lagano zamiru, jedino je čvrstog koraka kroz vreme ostao duh neoudustajanja – od ljudi i života.
U detinjstvu i mladosti sretala sam svog vršnjaka. Živeo je u prizemnoj kući nadomak Čuburskog parka. Nikada se nije igrao sa nama. Bezbrižnost mu je zamenjena obavezom da se stara o mlađoj braći i sestrama. Godine, pa i decenije su protrčale, okrznule nas malo, povile nam hod. Njemu u donele sede u kosi i lice išarano dubokim borama.Viđala sam ga na pijaci dok za tezgom prodaje nešto o onoga što je našao ili nabavio. Znala sam da ima već veliku decu. Onda sam iz dana u dan, na košarkaškom terenu gledala vižljastu devojčicu. Ličila je na srnu. Lopta joj je bila slepljena za ruku. Sve je umela i mogla sa njom. Veštije, brže i lepše i od starijih. Bez napora, lahorno. Odvajala se od betona lako. Kada bi završila igru loptu je stezala uz sebe. Kao da drugarici pruža ruku, traži nešto svoje što može da nosi. Duga crna kosa je bila skupljena u nehajni rep, oči bademaste upijale su sve. Sledećih nedelja susretale smo se i na ulici kada je išla u školu. Saznala sam od drugih da je đak iste škole u kojoj smo i sin i ja učili. I da je tata čovek koga poznajem, a tako malo znam o njemu. Slagale su se slike koje su mi dodavali ljudi iz kraja. Majka je rodila sa nepunih dvadeset godina. To joj je bio već drugi brak u koji se strmoglavila iz bede namenjene siromašnim, ubogim, nevoljenim. Premalo godina, znanja, iskustva, podrške, ljubavi da bi utkala u potomstvo svoju volju za promenom. Bežala je od onoga što sudbinom zovu ostavljajući ćerku da se bori za promenu. Lejla, tako se zvala devojčica, nije puno toga razumela, ni shvatala, govorila je srcem. A, srce je kucalo za tatu, koji je išao na svaki roditeljski ponosno, nakon posla zauzimao mesto na klupici pod krošnjom kako bi gledao svoje čedo koje se igra, kupovao njoj najtopliji džemper a išao na studen pijačnog betona u svom oparanom.
Prošlog juna, dan pre polaganja male mature, čoveku je prestao da kuca srce. Stropoštao se kraj tezge i dok se gomila sjatila oko njega presamićenog, samo ponavljao da mu čuvaju kćer.
Majka, koja je godinama priželjkivala da oklom podozrenja i hladnoće između ćerke i nje bude naprečac, sam od sebe uklonjen sada je poverovala da je to moguće brzo. Prigrlila je, tešila nemušto i na kraju povela da u Nemačoj započnu drugi san. Rođaci, bliži i dalje odahnuli su. Nije bilo potrebe da preispituju svoju savest, proširuju mesta u srcu, iznalaze način koji bi produžio detinjstvo. Devojčica se opirala naumu. Obijala da poveruje u konačnost. Iako mlada, veru je vezala za školu. Mesec dana provedenih daleko bilo joj je dovoljno da shvati kako bi i posle dvadeset godina sve izgledalo isto. Neizvesnost boravka, tumbanje uspomena, tuđina i mrak neznanja koji te sili da se savijaš. Zato je u zavežljaj stavila ono malo svoga i krenula nazad. Sama. Sigurna da njen tata gleda i odobrava. Rešena da završi srednju, zagrli priliku i otrgne se moranju.
Kada prođete Čuburcem ako vam se učini da čujete najlepšu muziku, to Lejla tapka loptu. Nasmejana, slobodna od okova robovanja običajima. Da nije imala tatu koji je prkosio svemu, borio za nju, oplenio je ljubavlju za igru, školu i svoje parče neba, pobegla ne bi iz sivila pretećih oblaka koji su se nadvili. Na nama svima je da oblake rasteramo kada se pojave i da Lejlu Sunce prati u dobroti i odrastanju.
Comments