Ovo je bol koja ima ime.
Rasprskavajuća. Prožimajuća.
Uzeli su nam nevine.
Jedan, četrnaest,
koliko već gubitaka
koje sledeći dan neće prekriti, smanjiti, učiniti nevidljivim.
Ostajemo da nosimo pretežak prtljag ćutanja, neopiranja,
zla slutnja i teskoba do pucanja.
Krivi su ostali da ispraćaju odlazak bića nedužnih.
Nije ih odnela kanonada ratna, beda strahotna, satrla ih je betonska gromada.
Upozoravala, štrčala,
pred očima bivala, zalud.
Nagomilano na njoj palo je sve pogrešno. Zdrobilo je pitominu, zaklon mali, odmorište. I ljude.
Sa snovima i nadom.
Odvedeni u neželjeno zauvek.
Reči je malo za preveliku tugu.
Razloga previše e za nezaborav i opomenu. "To je zivot"- zborili su nam davno stariji kada se suočimo sa nepravdom, nepoznatim, nenosivim.
A, šta je ovo?
Do kada se odgovori krvlju ispisuju?
Comments