Veliki čoveče,
Ne poznajemo se, a pripadamo istom svetu, vreme je pokušalo da sagradi neprozirne zidove na kojima, ipak, reči prave pukotine i idu nezadrživo, daleko, visoko, duboko. Umaknu slova, zametnu se, iskričavo dodirnu smislom. Pisao si o njima. O vrletima i bespućima do kojih stižu kada se ćutanju ne prepuste. Kao i iluzijama da se mogu zatvoriti u krletku, a prijateljstvo trampiti sa slabašan plamičak koji titra pred očima i ne greje dušu. „ Svet se deli na one koji su zapevali i na one koji su ostali robovi – prošaptao si u jedno davno praskozorje. Ma koliko slabašan bio glas, on i danas huči. Istinom. Predskazanom i doživljenom. Borio si da pesnici budu ključari tajni Da se ne otvore sva vrata pred tuđinima i kukavnim strašljivcima. Verovao da iza straha ništa ne ostaje, a iza odvažnosti ostanu dela i reči. Trgovi bez spomenika su onaj vrtlog besmisla u koji smo upali povijajujći ramena. Video si pre više od pola veka kako praznina samo ljušturu stvara.
Pričaju da si bio zagledan u mrak. Da si tamu pustio da crvotočno glođe dobrotu tvoju. Ne verujem. I ispod crnog šešira i prevelikog kaputa jedino što vidim je besmrtno srce pesnika. Onog koji nije strepeo za sebe, već za ljude oko sebe.
Izvini, što prilazim nepozvana. Magnet stihova nije olabavila površnost kojom se vezujemo danas. Tvoje su reči ta sila neukrotiva.
Hvala ti, za ostavljene putokaze i raskrčene staze, za poeziju koju si samo Ti mogao (na)pisati!
Privrženik tvoje misli
Biljana
*Biljana Maksimović, rođena 1965. godine u Beogradu, politikolog, više decenija bavila se novinarstvom i uređivačkim radom. Objavljivala priloge u stručnim publikacijama i aktivno učestvovala u radu društvenih, političkih i organizacija humanitarnog karaktera. Poslednjih godina svoj stvaralački opus proširuje i ogleda se na književnim konkursima.
Commentaires