Na obodu varoši male, u straćari punoj tuge,
živela je Emina, sa senkama od patnje duge.
Majka i pijani očuh - svađe, galama i pretnje,
petoro dece je žagorilo,
ali nije bilo reči utehe.
Lepa, tamne puti,
tražila je spas crnim očima,
gledajući lep život okolo, i u svojim snovima.
Tek što joj prođe petnaesta,
zla sudba joj dođe,
bez uzroka, i bez glasa, da se u nepoznato pođe.
Očuh joj bez pitanja ugovorio -
dan venčanja,
a ona - ni dete, ni žena,
u nadi da to tada sanja.
Niko joj ništa nije rekao,
kad vide dvorište čisto,
Na njoj već haljina bela,
ukočeno lice, a i srce isto.
Mladoženja suv i star,
i pomisli možda je dobar!
Ona - ni dete, ni žena,
želi da ne pije i ne bije bar.
Kada je krenula kiša je padala,
nebesa su plakala,
Odlazi Emina, hoda lako,
jer se bar očuha spasila.
Lice bez izraza, srce joj se ledi,
samo tih krik iz duše,
A ona - ni dete, ni žena,
želi da joj život bude miran bar.
Odlaze svatovi!
Kiša i oblaci sivi je zato tako ispratiše.
Odlazi Emina, nada se - spasila se,
i da to je Božiji dar.
Komšiluk ćutao, zavese spuštao,
i nikog nije briga što,
Ona - ni dete, ni žena,
želela je da ima miran život bar.
Dok Emina zauvek odlazi,
vrisak devojke nije čuo niko,
Njena mladost bila je na prodaju,
jer ona je samo -„stvar”.
Biljana Marković Mihajlović rođena sam u Kruševcu 1960. godine. Od osnovne i srednje škole pišem. Bila sam član književnog kluba „Bagdala“ i Književne Omladine Kruševca i R.S. U Zaječaru sam član „Rtanj i mesečev poetski krug“, „Area Felix”, aktivana sam članica „VLAT“- ženskog poetskog kluba u Zaječaru i SKOR-a ogranak Zaječar. Objavljujem u brojnim časopisima i zbornicima u zemlji i inostranstvu. Pišem i tako osećam da se borim za mir u svetu, pravdu, očuvanje životne sredine, lepotu i ljubav među ljudima.
Comments