Danijela Milojković: Muk

U tišini mračnoj

samo se nemi oseća muk

ni drhtaj ni plač

ni dobro poznati zvuk.

Kamenje hladno i nemo,

ne odaje tugu ni ćasak,

ne odaje vapaj ni nemoć

ni jedan jedini glasak.

Krvave ruke,

prekriše hladni kamen,

i proli se topla krv

kao najbrži plamen.

Nebesko carstvo

raširilo ruke,

da spase stradale

i sve njihove muke.

Nečije sestre i braća stradahu

boljem životu oni se nadahu.

Krvavi blesak nadvi se nad gradom,

u čemernoj tisini sad na svojim jadom.

Kobna tišina

spustila se nad stanicom,

i kao užarena lava,

peva burno naglas

„Neka im je slava ”.

Čovečnost i ljudskost

na tankom su ledu,

neko više nikada neće

vratiti se čedu.