Vozovi dolaze i odlaze
Odnose dane i godine,
Sećanja i uspomene.
Dok čekamo bolje dane
I da nam konačno svane
Očajni, nemi i sebični
Samodovoljnosti vični
Nit sa snovima se prekine
I život nekakav
Pored nas mine.
Jato ranjenih ptica
Ka nebu prhne
U neke plavetne visine.
Pesma se pretvori u plač
Onih nejakih i nedužnih,
Nismo im čuli nikada glas
Jer su nečujno živeli pored nas.
Sam na peronu
Stojim i ćutim
Bezdan tuge i očaja slutim
Vapim za Bogom i tražim spas
Ne ostavljaj nas same u ovaj čas!
Jer vozovi danas svi idu u nigdinu,
Tminu i zlokobnu tišinu.
Pitam se zašto opet
Stradaju deca
I čija je to na duši krivica?!
Da l' da ćutim ili vičem
Plačem il' molim
Glavu ka nebu dignem?
Šta čoveku drugo preostaje
Na mestu gde se život
Sa smrću sastaje,
Gde svakog časa
Može da bude onaj
Čija je ovo poslednja stanica
Još jedna ka nebu
Ranjena ptica?!
Comments