Imala je 12 godina
I bila najlepša u kraju;
To sve komšije pamte i znaju.
Meni je bilo devet,
I radovale smo se igri,
I rascvetalom , mirisnom maju.
Onako mala, još tad sam znala
Da lepše biće nikad sresti neću.
Al' svet se sruši kad upitah:
"Elvira, gde ti je sestra?"
"Prodali je moji !" reče,
Oh,oduzeli su joj detinjstvo i sreću.
Ah zar nikad je više videti neću?!
Plakala sam danima kad odem u park,
A te prekrasne vile, među decom tamo nema,
Elvira sedi, i razgoračenih očiju uplakanu me gleda,
A ne zna da i njoj isto se sprema.
"Nefertita je", kaže naivno, "otišla u Nemačku"
"A ti što plačeš, biće joj tamo dobro",
Pita me buduća nevesta dete
I posmatra me ispitivački njeno oko nebesko modro.
Ostavila je Nefertita ovde mene,
Brata i sestru - blizance.
Svoje detinjstvo i snove!
Toliko me je boleo njen odlazak
Da mi je samleo i dušu i srce
I um u rezance.
Zamrzeh običaje njihove.
Majku! Dom!
Ostavila Nefertita,
Elvisa i Elviru pet leta starih,
I lutku u ćošku tesne sobe.
Za šaku para njenom tati!
I otišla da bude ona, nečija lutka,
Poderane, okrvarene haljine bele.....
Da se starom tata cigi kad se nasmeši
Bar jedan zub u glavi sija i zlati;
Otišla je Nefertita,
a meni srce i danas
Za njom pati.
A par godina kasnije ode i Elvira
Da se nikad više ne vrati.
Elvisa sretoh nakon 20 godina:
Lep, namirisan , naočit momak,
Zagrli me na ulici rukama crnim
I srca belog,
Zaplakah kad ga videh srećnog i veselog.
"Ej komšika 'el me pamtiš, ja sam bre, Elvis,
Sad sam biznismen u Nemačku";
Njemu uspeh, sestrama tuga...
Tako to kod roma ide,
Odeš i daš nekom sopstveno dete kao ništa. Kao igračku.
Dorina Vojinović je književnica, autorka dve zbirke poezije Beli krin i Šapat boga. Živi u Boru.
Comments