Dragoslav Babić: Pismo Branku

Dragi prijatelju,

Vreme je mreti, zalud me zraci toplinom griju. Zalud mi vetrovi daljinu kriju, i korake teške ubrzavam. Vreme je mreti, a teška srca se odvajam.

Zastao si negde na tom putu, i na oštre stene se saplićeš, i dugo, dugo padaš. Koliko si samo puta rekao životu, idi od mene, i više ti ne opraštam. Bez svetlosti u tvom mraku, ne mogu ništa da pročitam, tek kad upalim sveću, znaću da oko tebe ima puno mraka.

Prijatelju, da li se sećaš, da li je barem jedna suza u oku ostala, i da li bašta uvela, i da sam vetra da je nestao u brezama. I ja ću umreti veoma brzo, i sat koji još kuca eksplodira u hiljade komada. I ja ću umreti veoma brzo, pašće velika gromada na srce tada.

NE NAPUŠTAJ ME SVETE

NAPUŠTENIM TUNELOM

MOŽDA DO JUTRA NE STIGNEM

Do skorog viđenja,

Dragoslav

*Dragoslav Bato Babić, rođen je 1958. godine u Prijepolju. Objavio je četiri knjige poezije. Zastupljen u pedesetak zajednickih pesničkih zbirki. Nagrađivan je autor.