Dušan Stojković: Pismo Branku

Dragi prinče,

ostvarilo se tvoje proročanstvo: Poeziju svi pišu! I svi se za tvoju krunu grabe svojim prljavim rukama. Studenti, penzioneri, boemi, ptice selice, psi lutalice i gavran.

Pišu očajne pesme, jer demokratija je zavela pesnike. Dragi moj, napisao sam pesmu za svoj 27. rođendan i izgubio sam je između dva dana. To je valjda sudbina pesnika. Prepustio sam se rečima i stojim bos i usamljen nad grobom na Lovćenu, potucam se od reči do reči, opijam se kapima mastila,

jer pesma se ne piše - ona se živi, udiše.

Poeziju svi pišu: deca, vojnici i lekari, novinari i zidari, čak i ratni profiteri/i još koje kakve zveri/ti si na vreme ostavio trag urezan na drvetu i spalio pisma.

Nemoj da nam pišeš ponovo, jer ko zna kakve su pošte tamo gde se nalaziš, a i ovde ne žele da čitaju, ne žele da ih probudiš i prodrmaš. Radije će prespavati svoje živote.

*Dušan Stojković rođen je 1994. godine. Živi u Grdelici. Objavio je zbirku poezije NISI PROKLETA - Na grudi ušlo, na grudi izašlo (2021) i zbirku poezije ŽAL - Nepovratno si otišla u polja (2023). Zajedno sa Jelenom Sarić Cvetković osnivač je Udruženja MUK (Mladi Umetnici Kulture), generalni je direktor međunarodne komore književnika i umetnika CIESART za Srbiju, član je Udruženja BUKA i Međunarodnog udruženja književnika i umetnika GORSKI VIDICI iz Crne Gore.