Mama mi je poklonila lutku
crne kose i smeđih očiju.
Rekla mi je da liči na mene,
da sav strah, bol i suze
neće biti moje, već njene.
Ona je ja,
ja sam ona.
Nisam je razumela,
ali lutka mi se dopala.
Mama češlja moju kosu i smeši se u ogledalu,
ali njene oči su tužne.
Nisam je razumela.
Oko vrata mi stavlja ogrlicu
za koju je uvek govorila da sam premala.
„Sada si velika”, ljubi me u čelo,
„Moja lutka”, glas joj podrhtava.
Gledam svoj odraz,
tražeći veliku devojku,
ali pogled mi uzvraća devojčica.
Ja nisam velika.
Nisam je razumela.
U hodniku čekaju moj otac
i neki čovek.
Saginje se da me bolje pogleda,
smeje se,
njegovi zubi su žuti,
star je.
Njegova šaka je vlažna,
ne želim da me dodiruje,
ne sviđa mi se to.
Zašto me negde vodi?
Počinjem da plačem,
njegovi žuti zubi mi govore
da prestanem, sada sam velika, žena.
Iz ruku mi uzima lutku i baca je u pesak.
„Ona ti više ne treba, sada si velika, sada si ti lutka, samo moja.”
Okrećem se.
Poslednji put vidim lutku,
ostaje da leži,
njene prazne oči uzvraćaju mi pogled
Prvi put
Razumem majčine reči.
Katarina Jurčević, rođena 1999. godine u Zaječaru. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta. Trenutno pohađa master program Studije roda na Fakultetu političkih nauka. Njene pesme i priče objavljene su u književnim časopisima i zbornicima: Suština poetike, Šraf 9/2022, Ljubav u jesen, U dnu ćutanja i u drugim. Njeni prozni zapisi Kostim i Utorak objavljeni su u zbornicima rupe autorki Frida - žene govore i Ženski razgovori koje je pokrenulo Udruženje nezavisnih pisaca Srbije. Dobitnica je prve nagrade na konkursu priča Belgradijana: beogradski muzej priča za priču Kalemegdan.
Comments