Dragi Branko,
Još od rane mladosti, tvoja knjiga „Vatra i ništa” iz tvojih sabranih dela, bila je neprestano u mojim rukama. Ja, devojčurak, počinjem maštati kroz tvoje stihove ali i stihove Garsije Lorke, Prevera i mnogih drugih pesnika čije su knjige bile oko mene... Tvoji stihovi su, za mene, bili dragoceni kao i voda sakupljana sa gorskih izvora. Imali su tu čistotu i skladnost, imali su savršenstvo kao i kosmičke slike koje se ogledaju na mirnoj vodi uz svetlost punog meseca. Opasne su bile te dubine ali je umetničko savršenstvo izdizalo misaone zamke iznad tragičnosti te poezije.
Ostala mi je u pamćenju jedna tvoja rečenica: „Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji?... Ja sam se samo trudio da budem pesnik.” Zato sada čitava plejada pesnika i čitalaca piše tebi, o tebi, o tvojoj poeziji, zahvaljuje ti!
Da, Branko, ti nisi običan pesnik, ti si vanvremenski, za sve generacije pesnika i ljubitelja poezije koji pune dušu tvojim mudrostima i stihovima:
„Evo cveta dovoljno smelog da miriše
Na praznom mestu i u uspomeni.” / (Cvet)
Tvoje pesme su pravi putopisi o trajanju u večnosti, od budućih plovidbi kroz velike vode i misli koje misle retki, putopisi kroz svetlost vatre, kroz metamorfoze, dodirujući i prepličući imaginarno sa metafizičkim akordima.
Svako iščitavanje tvojih stihova hrani dušu nesagledivim dubinama tvoje emotivnosti kroz jezičke prostore sjedinjujući drevne elemente sa prolaznošću i vremenskim granicama.
„Nek trgovci vremenom plove
sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.”
Ovaj, tvoj stih, zapisan u jednom od mojih spomenara, i rečenica „dok kleče bele zvezde...” kao i pogled čežnje na nebeska prostranstva i mitska sazvežđa, možda je bio okidač da napišem ovu pesmu posvećenu tebi. Možda si namignuo, trepnuo okom, mahnuo, tek pesma je sletela na beli papir:
Mit o Labudu
Branku Miljkoviću
Iako je okačen
On i dalje peva.
U visine
sa njim
popela se,
pa vijori,
poezija.
Spasila se
od
pogubljenja.
(M.Š)
A onda, kao da si mi svojom pesmom „Uvod u igre” dao odgovor:
„Između mene i tebe jedna ptica
i nekoliko zvezda. Uzmi sve to – i idi!
Izdišem poklon zvezdama i bilju,
živu prazninu...”
Dragi, Branko, još jednom ti se zahvaljujem na zvezdama padalicama kojima noću jezdiš i igraš igre koje nisi završio, na pesmama koje iznova pevaš:
„Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva...
...Pa ne znam je li stvarni
Predeo kroz koji prolazim.”
Hvala ti, na svemu što si nam podario, hvala što su tvoje reči i dalje budne i ne gase se jer su izvan svega i ničega.
Pozdravlja te tvoj zvezdoljubac
Marija
20.11.2024.
*Marija Škornički rođena je i živi u Valjevu. Poeziju i prikaze objavljuje u mnogim književnim listovima, časopisima i zbornicima. Objavila je nekoliko knjiga za decu i odrasle. Uređivala je Almanah umetničkog stvaralaštva Kolonada, izdavač SEMS (Sindikat Elektromreže Srbije) od 2011-2019, kao i član redakcije Časopisa Brankovina, član Art grupe Akt, Književne zajednice Valjeva, Književnog kluba Valjeva-KKV, Haiku društva Srbije... Član je Udruženja književnika Srbije od 2011. godine.
Comments