Dragi Branko!
Te godine, kad se rodila tvoja zbirka ,,Uzalud je budim", i ja sam ugledala svet. Zar je toliko vremena prošlo od pedeset šeste na ovamo? I šta se zapravo promenilo ovde. Jesmo li isti, gori ili bolji? Od vatre ili ništa? Pesnici dolaze i odlaze. ,,Korona" je kosila pod velom tajne. Koliko ona toliko i mržnja ponikla između istoka i zapada. Naše drvo ,,sreće" sve više podseća na tvoje. Premreženo je nebo, zemlja se prekopava. Kamen drobi. Slova je na horizontu sve više. Pišu i veliki i mali. Prorekao si da će tako biti. Ali neka te to ne plaši. Ne zameri, tako se pesnička nabrekla duša oslobađa. Tvoji stihovi se i danas tumače po kružocima. Stavio si zlatna slova kao ptiće u gnezdo na udaljenoj litici da te je nemoguće dosegnuti. Ipak, kidamo okove nejasnoće i bola, razgrćemo prstima gustopleti mrak. Noć je duga, pred zoru je najteže. Prazninu popunjavamo tvojim zvezdanim slapovima krvi, razbijajući nagomilanu neveru i beznađe. Pričao si Laliću i Popi o zagrljaju suštine, o trubadurima i koje čemu, diveći se životu. A mi se divimo tebi, prinče poezije. Neko te govori a neko ćuti. Ali te niko ne može poreći.
Marina Žinić Ilić
Yorumlar