Ulazim u autobus broj sedam.
Prolazim pored mesta
odakle su slavuji poleteli u nebo.
Zastadoh pod nebeskom strehom
da prebrojim iskapale suze.
Prekidaju se misli kao vremešni konopci.
Ređaju se reči: Uzimam, zavidim,
grabim i bežim.
- Niko nije kriv!
Moji se obrazi nedužno crvene.
Čujem glas sa trećeg brda:
- Zločin, mrtvi će da se vrate,
živi će da odu.
Iz podnožja pruge odzvanja:
- Ćuti, ne laj, poješće te mrak...
- Ne dao Bog nikome i - Stići će ih...
Tvoje je pravo na revanš, ali zanemari.
Ne budi protivrečan
niti od praznoverja.
Da se žališ nizinama zbog stradanja?
Slušam iskaze, dokaze, zamerke
na gozbi crnih rukavica.
Sve je tu samo njih nema
oni su vriskom spakovani u večnost.
Ispod krova pohitali su uvis
anđele sreli.
To je moja železnica, pomislih.
U njoj provedoh ceo radni vek.
Naučila me da volim i dajem.
Nije ona kriva, krivi su zli ljudi
sa saksijama u rukama.
Ja sam u njima gajila ljubičice.
Oni gađaju krišom, podmuklo, nemo
licemerno...
Kako ih prepoznati?
Kad ih pogledaš u oči obaraće pogled
bacaće krivicu na druge.
Nosiće skupa odela
i oštre zube.
Kad se otvori zavesa smrti
videće pokojnog sebe
sa utvarama svojim.
Sudiće im Bog, kao što svima sudi.
Ulazim ponovo u autobus broj sedam.
Tišina zri.
Voz gleda u daljinu kao nesreća i sreća.
Samleveni u trenu istine
označeni žrtvenim slovom.
Na dan Svetog Luke
upisani u zlatni, vavremeni let.
Vječnaja pamjat!
Comments