Dragi Branko,
Budim sve one koje volim al’ uzalud je. Reči su začarane s one strane Meseca. Ariljskog anđela sjaj zaslepi poput Sunca. NIŠTA pušta otrov do zvezda i galaksije, kamen u mojoj glavi nebo bi da razbije.
Orfej proklet zauvek usred podzemlja grca, more čeka da usnim da se domogne srca. I Utva zlatokrila gle pesmu bi da svije.
Ljubav prizvah dublju no prazno odzvanja ona, kuli od zaborava zlehuda mi sudbina.
O pesmi samoj pevam, Branko, o zaveštanju svetu. Vatro večna volim te! Lepa moja pohvalno. Izmislih stih za dan kad mene ne bude bilo, ćutaću u ptici u dugom snu i u cvetu.
*Milan Drašković rođen je 1951. godine u Beogradu. Po obrazovanju je ekonomista, a u književnosti se istakao kao prozaista, pesnik i prevodilac. Objavio je zbirke priča Golijat (1993), Splin megapolisa (1996) i Priče iz budućnosti (2014), kao i roman Srce svetova (elektronsko izdanje, Digitalna Dosada, 2023).
Njegova poezija zastupljena je u uglednim književnim časopisima (Književne novine, Zlatna greda, Koraci, Gradina, Znak sagite, Braničevo, Zvezdani kolodvor, Haiku novine), u brojnim zbornicima i na internetu. Objavio je zbirku soneta Soneti strepnje i tame (Everest Media, 2022), kao i elektronske zbirke Tamni karneval (Digitalna Dosada, 2022) i Pet akrostiha (Digitalna Dosada, 2023). Sa engleskog jezika prepevao je stihove Edgara Alana Poa, Dilana Tomasa i Hauarda F. Lavkrafta. Živi i stvara u Novom Beogradu.
Commentaires