Branku Miljkoviću,
Pesniče,
San je davna i zaboravljena istina, pevao si, ali zašto si tako rano i nepravedno istrgnut s lica zemljinog šara, zbog čega je za tebe tako mladog i vedrog, mada ponekad zamišljenog, ova planeta bila mina u raskrvavljenom nebu, a ne aerodrom, prizemljenje na kome bi mogao spokojno da boraviš u predasima od uzleta u lirske i kontemplativne visine? Tvoja mirisna, cvetna duša, strasna i bolna istovremeno, otvarala je poput raskovnika, zagonetne i lekovite biljke iz narodnih predanja, u ranom praskozorju, tamom i tajanstvom zaodenutom trenutku nepojmljivog rađanja dana u krilu ružoprste boginje Eos, put zori i jutru, put iz koga izleće ptica vinuvši se oslobođeno i smelo u nedostižne daljine. Naučio si nas da otkrivamo tajne stoletnog kamenja, što se vekovima neosetno preobražavalo dejstvom sunčevih zraka, kiša i nepogoda, te se samo pažljivim posmatranjem u onim naročitim magnovenjima sjedinjenja s prirodom, kada postajemo svesni natura naturans i žive pulsirajuće sveobuhvatnosti univerzuma, može zapaziti njegov nedokučivi, no ipak postojeći život, oličen u tragovima i brazdama nataloženih godina. Znao si da raspoznaš poruke prekrivene patinom minulih vekova, zov predaka iz najudaljenijih prostora vremena, i da osetiš kako u tvojoj krvi, dok si zahvaljivao vatri na životnoj snazi, podrhtava glas zarobljenih ptica što su noćile u kolopletu vena i prožimale krvotok i dah strasnom žudnjom za potpunim oslobođenjem. Vatrom si se odvažno i sa neugasivim žarom srca igrao, najuzvišeniji i najblistaviji stanovniče našeg poetskog Parnasa, njen se preteći zlokobni sjaj spolja odražavao u tvojim dobrim i krupnim crnim očima, spokojnom izrazu lica i samoći kojoj si se rado prepuštao poklanjajući joj uzdarje svoje, privremen, tako nepravedno kratke egzistencije u zemaljskim okvirima. Ti si je, vođen plemenitošću svoga srca posve drugačije poimao, gledajući na nju prevashodno kao na bazični konstitutivni element sveta, koji dočarava njegovo kontinuirano trajanje ispoljavajući se u stalnom kruženju, nestajanju i nastajanju što pokazuje privremenost bića koja kod tebe bejaše samo tren. U tom trenu si se uzneo u daleke lirske visine, razvijajući poeziju francuskih simbolista na odista osoben i jedinstven način, preobraćujući je u raznolikosti svojih kontemplativnih pesama u mnogo složeniji, dubokim i zamršenim mislima prožet stvaralački panoptikum, širok i višeznačan poput drevnih metafizičkih učenja začetnika proučavanja o suštinskoj, nepropadljivoj biti svemira. Divne reminiscencije na narodno stvaralaštvo i folklorne elemente, uposebljene unikatnim pristupom u tkivo poezije, pridavale su tvojoj umetnosti neverovatnu i dirljivu šarolikost i prizvuk starodrevnih slovenskih mitova, neraskidivo utkanih u bit našeg opstajanja u nemirnom, uskovitlanom svetu. Stoga tvoja poezija bejaše jedinstvena i nepodložna svakom podražavanju, ne bi ni Platon, da je mogao da te upozna, njoj nikakve zamerke učinio.
Kako bih volela da u nekom, usled naših ograničenih mogućnosti nepojmljivom svetu, živiš i stvaraš večno, nepromenjen, onog lepog izgleda i dostojanstva i silovite, misaone poezije, kojom si zavredeo oreol princa pesnika! Praiskonska je snaga u tvojim, pomamnom ljubavlju natopljenim pesničkim tvorevinama, izlivenim iz razrasle, uzbuđene duše željne života i stvaranja. Najbolje ju je opisivala reč vatra, taj praizvorni Heraklitov element, Prometejev velikodušni dar ljudima, oganj što se razgoreva, plamti i bukti, u stalnom preobražavanju i nepostojanosti, nestajući onako neočekivano kao što se rasplamsao, vatra koja te je toliko mamila. Čuvstvovao si u krvi, u toj čudnoj reči što se ne sme, njene neprestane dozive, i hitao za njom, nastojeći da joj spoznaš smisao. Ali Branko, ti si morao znati koliko je vatra obmanjujuća i strašna kada se Hefest, stari bog kovač duge plamene brade i snažnih ruku, razgnevi, te joj zapovedi da zahvati i sagori onoga koji je najviše ište, koji u njoj sluti značaj svoga življenja, da ona greje i utopljava, ali da isto može bolno da opeče i utisne neotklonjive rane, da u paklenoj jarosti sagori strasnu dušu koja joj je dobrovoljno predata na žrtvenik posvećenosti.
Nisu li ti se misli upravljale ka skrivenim opasnostima vatre? Unosio si u pesništvo svu svoju čestitu i uznositu dušu, bojio si krvavim mastilom isteklim iz srca belu ružu nevinosti i čistote, simbol u kome si pronalazio utehu i ohrabrenje nakon što je tvoja ruža, ovenčana svetlošću mladosti i nepresušne dobrote, tako surovo i nemilosno oteta iz ruku što su je nežno i brižljivo grlile. Međutim, ona je tebi, gde god se nalazila, bila nemerljivo zahvalna za sve trenutke čiste i nepomućene radosti preotete od večnosti, u čiju je tamu nasilno gurnuta, otišavši iznenada, dok si je, progovarajući neizmernom tugom i bolom, uzalud budio zbog zajedničkih snova koji su vas ispunjavali spokojem i srećom, i zbog rose na travi, tog znaka istinske čednosti. Izgubio si ime u pesku, tražeći ga na horizontu vremena, u sumornoj misli filozofa iz Efesa da sve teče, panta rei, i da u istu reku nikad ne možeš stupiti. Iskao si slobodu, gromoglasno je dozivao u svakom stihu, u krilima ptica što se u beskonačnoj aproksimaciji sjedinjuju s vazduhom, oslobađajući se ograničenja tela.
Možda si želeo, možda si težio da i ti dosegneš to apsolutno rasterećenje od zemaljskih okova, da se tako mlad dobrovoljno obistiniš u večnosti? A mogao si nam još toliko snažnih i osećajnih stihova napisati i podariti, na neizmernu sreću svih pokolenja koja bi uživala u njihovoj rečitosti i melodičnosti. Postao bi nesumnjivo najveći pesnik koji je ikada obitavao u zemaljskom Panteonu, mada za mene to i jesi, još od trenutka kada sam po prvi put u ušima kojima si voleo dok si izgovarao reči što objašnjavaju drvo, moguće baš ono misteriozno drvo života, čula stihove kojima je uzalud budiš, tvoju voljenu ružu, najlepši dar i smisao tvoga bitisanja. Kao što i mi tebe već decenijama uzalud budimo i dozivamo tvojim glasom snažnim i oporim kada si se pitao o slobodi i sužanjstvu, ili pak milozvučnim i mekim dok si govorio labudovima belim i ponosnim, što lagano poput velikih belih lađa klize po prozračnoj vodi, kojoj si se usrdno i postojano molio.
Navršio si samo dva desetleća kojima se prisajedinio onaj misteriozni broj što u nekim kulturama znači sreću, a u drugim patnju. Zašto utva zlatokrila tvojih snova još dugo nije letela nad mekim dolinama i bistrim rekama, zašto uz drevne i čudesne zvuke frule nisi duže hodao ulicama Konstantinovog grada? Grada u kome su se jedne ledene daleke zime potvrdile reči, poeta nascitur, jer je u toplom porodičnom okrilju po prvi put svoje tamne oči otvorio istinski Pesnik, ti, dragi Branko. Zaklopio si ih tako brzo, ubila te je prejaka reč, ali iskrena i pesnička, nepokolebljiva i odlučna, tebe koji si strasno voleo život uprkos mnogim bolima, ispisujući mu vrelom krvlju svojevrsnu posvetu. Zašto si i ti postao ptica zauvek sletela, a tvoja duša, nahranjena mitovima, izabrala baš onaj tmurni i turobni egipatski, gde se telo sjedinjuje s kamenom, ostajući na njemu poput stravičnog priviđenja, dok duša Ka, s krilima ptice, metafizičke i bestelesne, odlazi u Ozirisovo carstvo. Orfeju, ti koji nisi izneverio Euridiku, pošao si i sam prerano za njom, sanjajući kristalna jezera u tami, smatrajući sunce često zaslepljujućim i varljivim, pesniče i filozofe!
Zanavek spavaš na nekoj zvezdi pod okriljem boginje meseca, istočivši vrelo i uzburkano srce u stihove. Voleo si sunce, iako si mu ponekad uzmicao, tragajući za tajnama davnina, obavijenim velom tame i ostvarenim u maglovitim nagoveštajima. Ali Branko, ja duboko verujem, u vreme između dva trenutka sjedinjena tvojom jedinstvenom pojavom i promicanjem zemnim šarom, da se ovo kretanje mora završiti suncem.
Beograd, 19. februar 2024.
*Milena Blagojević (Beograd), završila je osnovne i master studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je stručne tekstove iz filozofije u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika.
Objavljivala je prikaze, eseje, recenzije, reportaže i putopise za časopise PULSE, Stella polare, Kult, Sinhro, Scena Crnjanski, Godišnjak, časopis Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja, Ilustrovana politika, kulturni dodatak dnevnog lista Politika i prevode s francuskog, engleskog i ruskog jezika za zbornik Šumadijske metafore. Učestvovala je na festivalu ARLEMM u Arilju, gde je imala prvo javno čitanje autorske priče Misirska svita, objavljene u časopisu Dometi. Uradila je prezentaciju posvećenu filozofiji presokratovaca u okviru obeležavanja Svetskog dana filozofije za srednju školu „Sveti Ahilije” i biblioteku srednje škole „Sveti Ahilije” u Arilju. U najnovijem, jubilarnom, 200. broju Letopisa Matice srpske objavljen joj je esej o lirskim i filozofskim promišljanjima u pesmi Tamnica Vladislava Petkovića Disa pod nazivom Metafizičko određenje života kao tamnice u poeziji Vladislava Petkovića Disa. Živi u Beogradu.
Comments