Dragi moj zemljače,
Pišem ti ko da me iza ćoška čekaš, sa onim svojim umornim blagim osmehom. Oči me odaju mlade, a umorne zbog one pesničke boljke - zvane „neshvatljivost”... Pre koji dan navršilo se mojih 27 godina. Ne mogu da te lažem, i dalje mi je omiljena ona tvoja „Pesma za moj 27. rođendan.” Ovde kraj mog sokaka proteže se jedna duga ulica, nazvana tvojim imenom.
Pitam se, kada bi na trenutak odnekud izjurio,onako mio i razigran. Da li bi mi odao tajnu koju si sa sobom odneo za navek?! Ostao si za uvek mlad. A onaj maleni cvet, te svake godine iznova slavi. I ponosno nosi sa sobom u srcu i očima.
Ovde kod nas ništa se nije promenilo,lopova više no ikada, nepravda svuda oko nas, tuga, bol i patnja. I znaš... Ne bih te budila, ni na trenutak. Još dva puta bi umro zbog ove nepravde. Neke te zore još uvek pamte, ulice Niša, Zaplanjske livade.
A ti, gore kraj nje - nisi je probudio, ali si otišao da joj opišeš sve zalaske sunca, i jutarnju rosu. Previše rano, ugašena je vatra tvog života. Besna sam na sve one koji o tome i dalje ćute. Sa svojim „pismom prijatelju” postaješ prijatelj svih nas. Večno će mo slaviti pobedu jednog „Princa poezije”. Svojom titulom pobedio si smrt. I ostavio pregršt stihova, sa kojima se u slavu tebi ponosimo.
*Milica Cvetković rođena je 1996. godine u Aranđelovcu. Član je udruženja književnika „Branko Miljković” Niš. Živi u Gadžinom Hanu.
Comments