Kap mastila se razliva, obris tuge ostavlja jer Branko spava već godinama. Možda je sve nejasno, možda se mi ne razumemo, a možda zaborav mrtve stvarnosti ne slutimo.
„Dve reči tek kad se kažu dodirnu se, i ispare u nepoznato značenje, koje s njima nikakve veze nema jer u glavi postoji jedna jedina reč, a pesma se piše samo zato da ta reč ne bi morala da se kaže.”
Da li ćemo saznati koja je to reč, da li ćemo prepoznati pismo u kom možda njega nema, ali njegove ljubavi ima? Da li ćemo osetiti vatru koja se ukazuje i zaljubljenom kad ipak ništa nije izgubljeno? Znamo da je svaka naša rana nedostižna, slova ova verovatno nepotrebna, a malo dublja misao nekad nekorisna.
Ipak, da podelimo ovaj mrak između sebe u pesmi koja još nije stvorena, dok je san davna, izbledela istina u noći jačoj od celog sveta.
Branko, kao da si večno zaspao, glas sumnje postao, a ja bih da poverujem, da si ipak sa teškim, poslednjim rečima na početku traganja jednostavno zastao.
*Mr Nataša Ćulibrk, autorka romana „Udah ljubavi”, zapisuje katkad misli na stepenicama Petrovaradinske tvrđave, sa pogledom na Dunav i ceo Novi Sad. Zamišljeno gleda u daljine horizonta između stvarnosti i privida.
Comentários