Ćutimo, strah nam je pokidao glasne žice,
mumlamo u sebi, a razum traži krivce.
Nemuštim jezikom ćemo govoriti, jer robovi govore tako,
ali jednom ćemo morati grlo otvoriti,
jer ovo je zlo i naopako.
Odavno je naša ćutnja sve ovo odobrila,
krivi smo i krivica nas je sa strahom porobila,
uljuljkani u ništavilu buđenje nam teško pada,
pa dokle ćemo da ćutimo,
dok nevin zbog tuđe obesti strada.
Možda ćemo shvatiti,
kad se i poslednje svetlo razuma ugasi,
da je život naš, u našim rukama i da čovek mora da ga spasi.
Pa neka plotuni razuma odjeknu, neka grunu,
da nas naša mrtva deca iz grobova ne prokunu.
Kommentare