Anastasija Skvortsova
Biti princeza zvuči zabavno i glamurozno? Život u dvorcu, raskošan nakit i haljine, mnogobrojna posluga, vožnja u pozlaćenim kočijama, balovi, prinčevi. Tako zamišljaš princezu u srednjovekovnoj kraljevini? Stvarnost je sasvim drugačija. Još kao mlada princeza bila sam isprošena za čoveka koga nikada u životu nisam videla. A ni on mene. To ti zvuči kao savršena ljubavna priča “živeli su srećno do kraja života”? Ne, ni meni. Ali, takav je život srednjovekovne princeze. Kada su mi javili da treba da idem u Rašku, u tu nepoznatu zemlju na dalekom Balkanu, nisam ni slutila da će to postati moj pravi dom. Hrabro sam prihvatila svoju dužnost i započela pripreme za svoju životnu ulogu kraljice.
Za to vreme, moj budući suprug, kralj Uroš, razmišljao je o tome kako da mi olakša putovanje do Raške. Dosetio se da duž cele svoje zemlje kuda je trebalo da prođem zasadi jorgovane koji bi me podsećali na rodnu Provansu. Zar to nije lep gest?
I tako sam sa svojom svitom krenula put Raške. Put je bio naporan i dug, ali kada smo stigli nadomak moje buduće domovine, bila sam veoma iznenađena prizorom. Ugledala sam te divne jorgovane i bila sam veoma srećna! Bili su predivni i veoma lepih boja - od golublje sive pa sve to tamno-ružičaste. Opijali su svojim slatkim mirisom. Odjednom, taj put u daleku i nepoznatu zemlju nije mi se više činio tako strašnim. Tada sam švatila da me tamo čeka brižna i obzirna osoba, čovek vredan moje naklonosti.
Uroš i ja smo u uspešnom braku proveli 30 godina. Imali smo četvoro divne dece, sinove Dragutina, Milutina (koji će kasnije postati srpski kraljevi), Stefana i kćerku Brnjaču. Kada se moj suprug upokojio, nisam se povukla iz političkog života. Uz obrazovanje koje sam stekla u svojoj zemlji, razvila sam i neke političke sposobnosti, te sam odlučila da se posvetim upravljanju jednim delom naše zemlje. Veliku ljubav gajila sam prema veri i posvetila sam joj se ušavši u monaški red. Moje monaško ime je Jelisaveta.
Zalagala sam se za versku toleranciju budući da su tadašnjoj srpskoj državi živeli pravoslavni i katolički hrišćani. Mnogo sam volela knjige i na dvoru sam imala veliku biblioteku, odnosno “knjigohranilište” gde su se izrađivale i prepisivale knjige koje sam kasnije poklanjala. Želela sam da se bavim “ženskim pitanjem”, odnosno da poboljšam satus žene u srednjem veku. Kako bih to učinila, otvorila sam školu za siromašne devojke gde sam ih učila pobožnosti, pismenosti, vezu i ostalom ručnom radu. U to vreme, te veštine su im koristile i obezbeđivale dobre prilike za udaju. Po završetku škole, udavala sam ih i darovala miraz.
Pomogla sam da se sagradi nekoliko pravoslavnih i katoličkih crkava, a moja najdraža i najveća zadužbina je manastir Gradac, posvećen Bogorodici, sagrađen u čuvenoj Dolini jorgovana.
Da, u pravu ste, nisam slučajno izabrala Dolinu jorgovana. Ti grozdovi nežnih cvetića opojnog mirisa za mene su uvek bilo simbol iskrene ljubavi. Kada sam okružena njima, ponovo osećam svu radost prvog susreta sa Urošem i njegovu ljubav koja ka meni putuje stazama jorgovana kroz Rašku.
Comments