Ana Stjelja, digital art
U vremenu kada su ženski glasovi u književnosti bili tek šapat naspram gromoglasnih društvenih normi, Jelena J. Dimitrijević se usudila da piše, putuje i prkosi očekivanjima. Pionirka, pesnikinja, neustrašiva posmatračica kultura, beležila je svet oštrim perom i nesalomivim duhom. Osam decenija nakon njene smrti, njene reči i dalje odjekuju—izazivaju, inspirišu i dokazuju da književnost ne poznaje granice. Ko je bila ova zaboravljena heroina srpske književnosti? I zašto je njen glas danas relevantniji nego ikada?
Jelena J. Dimitrijević: Pionirka srpske književnosti i prva srpska globtroterka
Jelena J. Dimitrijević (1862–1945) bila je jedna od najznačajnijih srpskih književnica, pesnikinja, putopisaca i aktivistkinja svog vremena. Njeno delo predstavlja vredan kulturni doprinos srpskoj i svetskoj literaturi, dok su njena putovanja i opisi dalekih zemalja ostavili neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Prva je Srpkinja koja se otisnula na daleka putovanja te je stoga zaslužno dobila epitet prve srpske svetske putnice.
Žena ispred svog vremena
Rođena u Kruševacu, Jelena je rano pokazala interesovanje za književnost, jezike i različite kulture. Bila je jedna od retkih žena u Srbiji koja je u tom periodu imala priliku da putuje po svetu, a njena dela su inspirisana upravo tim iskustvima. Njena ljubav prema putovanjima vodila ju je u Egipat, Tursku, Francusku, Sjedinjene Američke Države, Indiju i mnoge druge zemlje. Ona bi sa tih putovanja došla puna novih saznanja koje je pretočila u svoje putopise.
Za sebe je znala da kaže: Ja sam kao voda Ganga, inspirisana Indijom u koju je putovala u nekoliko navrata i kojom se bila fascinirana.
Zbog svoje nenametljivosti ali istovremeno i vrlo hrabrog iskoraka u srpsku književnost, Jelena J. Dimitrijević je od samog početka skretala pažnju javnosti. S obzirom na to da su njene prve pesme bile inspirisane delima srpskih romantičara koji su jasno pokazivali ljubav prema Istoku, pre svega Zmaj sa zbirkom „Istočni biser” i Jovan Ilić sa zbirkom „Dahire”, tako su Jelenu odmah prozvali „srpski Jovan Ilić” odnosno „srpski Mirza Šafi” (persijski pesnik poreklom iz Azerbejdžana čiju je poeziju na srpski prepevao Zmaj). Kako se na početku svoje književne karijere potpisivala samo sa „Jelena”, počele su da se raspredaju razne priče. Nagađalo se da je ona „ ...Turkinja, pobegla iz jednog harema, ili da potiče sa Istoka ... moglo se misliti da je Jelena čeljade sa dalekoga istoka, jer je njena poezija tako živi i vjerni otsjev istočnjačke bujnosti, i strasnosti, tako rječiti otisak istočnjačkoga života i filozofije, da je ono, što ona pjeva, moglo dovoditi u sumnju pravo porijeklo njeno...” Sve nedoumice oko Jeleninog pravog imenAnaa i prezimena, rešene su kada je izgovorila sudbonosno „da”, Jovanu Dimitrijeviću te kada je donela odluku da postane Jelena Jov. Dimitrijevića a kasnije samo Jelena J. Dimitrijević kako se nadalje potpisivala ispod svojih književnih dela.
No, tu nije bilo kraja misterijama koje su se godinama nadvijale nad lik i delo Jelene J. Dimitrijević...
Sa obale Nišave u turske hareme
Nakon smrt oca, Jelena zajedno sa majkom odlazi u Aleksinac gde je vreme uglavnom provodila u bogatoj biblioteci koju je imao Dobroslav Knez-Milojković a koji je najverovatnije odigrao ključnu ulogu kada je Jelenino obrazovanje bilo u pitanju. Kako je kao devojčica zadobila tešku povredu oka, nakon što se spotakla i pala, tako je njen dalji obrazovni put bio prilično usporen i sputan. Međutim, bez obzira na povredu i nemogućnost da se dalje formalno školuje, Jelena je uporno i predano čitala i sama se obrazovala. Svoju prvu pesmu je napisala 1878. godine. Svoj pesnički dar nije zapostavljala već ga je negovala i čekala pravi trenutak da hrabro i bez straha stupi na srpsku književnu scenu. Prelomni trenutak u njenom životu dogodio se 1881. godine kada se udala za potporučnika srpske vojske Jovana Dimitrijevića koji je u to vreme kratko službovao u Aleksincu. Nakon udaje, nastanila se u Nišu, gradu koji će joj otvoriti neke nove vidike i koji će u njoj probuditi veliku ljubav prema Istoku, te gradu koji će joj se nekoliko decenija kasnije dostojno i odužiti (jednu ulicu nazvati njenim imenom i postaviti njenu bistu na Niškoj tvrđavi).
Jelena je u Niš došla 1881. godine nakon udaje za Jovana Dimitrijevića. Živeli su u kući koja se nalazila odmah pored džamije. Kao mlada žena, željna znanja, Jelena je počela da osluškuje orijentalni Niš, da korača njegovom kaldrmom i da traga za onim što bi zadovoljilo njen radoznali duh. Ono što joj je prvo privuklo pažnju bio je skriveni svet turskih harema. Pisac u njoj nije joj dopuštao da ostane nema nad svetom koji je tako drugačiji od njenog a opet u nekom smislu i sličan, s obzirom na viševekovno robovanje pod Turcima. Za sve ostale u Nišu, haremi su pre svega bili zabranjeni svet, prostor u koji se nije moglo tako lako ući a iza koga se krilo puno misterija. Jelena je u svoj svojoj radoznalosti bila odlučna da otkrije taj veo misterioznosti, da zaviri u svet haremskih žena i da svoje utiske prenese svom srpskom rodu. Vrlo brzo je odlučila da nauči turski jezik. Odlazila je kod niškog muftije koji joj je davao časove turskog jezika a to znanje joj je mnogo godina kasnije služilo da postane rado viđen gost kako niških, tako i solunskih i carigradskih harema. Osim što je uspela da uđe u niške hareme i da se sprijatelji sa niškim hanumama, Jelena je polako prikupljala građu za svoj književni prvenac ̶ zbirku pesama koju je nazvala „Pesme Jelene Jov. Dimitrijevića” ili „Jelenine pesme”. Sama autorka u oglasu za svoju zbirku poezije objavljenu 1894. godine, obraćajući se neimenovanom prijatelju ili prijateljici kaže:
„Okuražena vama da svoje pesme, spevane – unapred da kažem – bez velike obzirnosti na pesničku tehniku, ali sa velikom ljubavlju prema milom srpskom rodu svom– pustim u štampu. Ova prva knjiga sadrži Sarajske, Patriotske, Sevdalijske i druge pesme. Karakter im je poglavito onaj haremski deo. Sve što sam u haremima svojih poštovanih prijateljica videla i po svome nahođenju smatrala da treba da sazna moj srpski rod, koji se ozbiljno interesuje za život i prilike, u kojima se provode ali već od koliko vekova naši muslimanski susedi, ja sam to iznela u pomenutom delu”.
Čudesno piće put: Od Piramida do Tagora
Ako bismo ukratko saželi najveće životne pasije Jelene J. Dimitrijević to bi svakako bili književno stvaralaštvo i putovanja. Putnik po sudbini i nagonu kako ju je okarakterisala Isidora Sekulić, te putopisac i žurnalista, Jelena je na svoja putovanja odlazila ispunjena nekom neobičnom zebnjom ali i nekom vrstom sete što odlazi iz svoje zemlje kojoj je oduvek bila veoma privržena, ali i nekom vrstom uzbuđenja što će videti nove predele, upoznati druge kulture i susresti se sa nekim zanimljivim ljudima i njihovim običajima. Jelena je modernim rečnikom prava globtroterka, žena koja je u svojoj 65. godini života sama krenula na put oko sveta i kao retko koja ličnost srpske kulturne istorija, posetila zemlje koje su mnogima ostale nedosanjani san. U njenom itineraru našli su se gradovi poput: Carigrada, Soluna, Atine, Beča, Njujorka, Pariza, Haife, Jerusalima, Kaira, Luksora, Damaska, Madrasa, Bombaja, Kjota.... Daleke zemlje koje je obilazila a koje su u to vreme u našim krajevima bile i dalje velika nepoznanica, Jelena je istraživala, spoznavala i beležila utiske. Njene zabeleške s puta, vremenom su pretočene u njene, sada već čuvene putopise „Pisma iz niša. O haremima” (1897), „Pisma iz Soluna” (1918), „Pisma iz Indije” (1928), „Pisma iz Misira” (1929), „Novi svet ili u Americi godinu dana” (1934), „Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta” (1940). Ovi, za srpsku kulturu i književnost veoma značajni zapisi sa puta Jelene J. Dimitrijević, daju uvid u različite kulture sveta, u običaje i tradicije raznih naroda. Jelena je jednom prilikom zapisala: „Ja imam dve ljubavi, jednu za Istok, drugu za Zapad”. Jelena je posebno bila fascinirana Turkinjama i Amerikankama, ali i kulturom Egipta, Indije i Japana. U Egiptu je posetila i čuvenu feministkinju Hudu Šaravi, dok je u Indiji bila gost dve izuzetno značajne ličnosti. Prva je njena prijateljica Ledi Dorab (iz čuvene parsijanske porodice Tata) kojoj je čak posvetila i jednu poemu („Une vision”, 1936). Druga ličnost je svakako mnogo poznatija i verovatno spada u najznamenitije ličnosti koje je Jelena na svojim putovanjima uspela da upozna. U pitanju je čuveni indijski pesnik i filozof Rabindranat Tagor kog je Jelena posetila 1927. godine, u njegovom domu u gradu Santiniketanu. Njeni opisi egipatskih Piramida, solunskih bazara, bombajskih Kula Tišine, sirijske „Palate Harun el Rašid”, Nila, Sredozemnog mora, Tihog i Atlantskog okeana, vode nas nazad u prošlost, poput vremenske mašine i kao na dlanu nam otkrivaju svet u njegovoj raznolikosti. Sve to, Jelena nam je trajno ostavila u amanet, na nama je samo da prionemo na čitanje njenih zanimljivih putopisa.
Pesmu „Divljaci, žena vama još je žena!” recituje Milica Bjedov
„Divljaci, žena vama još je žena!”
Tokom svog dugog i plodnog životnog i stvaralačkog veka, Jelena se trudila da skrene pažnju na položaj žene, kako u srpskom društvu tako i uopšte na položaj žene u svetu. Tragom njenih putovanja i njenog aktivizma, zapravo idemo tragom borbe za žensku emancipaciju. Ona sama, primer je samosvesne žene koja je kroz takozvani „literarni feminizam” pokušala da dâ doprinos ovoj borbi, koja, čini se, i dalje traje. Njeno interesovanje za žensku tematiku je verovatno počelo kada je još bila veoma mlada i kada je kao svoj veliki uzor imala majku Stamenku i njen teški usud žene. Još kao mlada je shvatila značaj društvenog aktivizma kada je postala najmlađa upravna članica Kola srpskih sestara.
Kako je vreme prolazilo i kako je sve više počinjala da upoznaje svet, Jelena se posvetila ženskom pitanju, na sebi svojstven način, kroz pisanje i putopisanje. Pisala je o haremima i Turkinjama, o naprednim Engleskinjama i Amerikankama, o Indijkama i Egipćankama koje kreću putem emancipacije. Govorila je i o donmama, Jevrejkama preobraćenim islam, koje su živele u Solunu na početku 20. veka. Njena borba je i borba za žensku književnost, borba za pravo žena da slobodne misle, slobodno pišu i objavljuju svoja dela. Njeno bogato književno nasleđe, govori koliko je ona u toj borbi bila uspešna. U jednom od svojih stihova, ukratko je sažela svoje stavove o ženskom usudu i položaju žena:
...Divljaci! Žena još je vama žena,
Stvar od drveta, haljina od tkiva,
Od sto vam leta maloletna iva.
Divljaci! Žena još je vama žena...
Putopisi kao prozor u svet
Jelenina najpoznatija dela su upravo njeni putopisi. Knjiga Sedam mora i tri okeana (1940) predstavlja jedan od najznačajnijih srpskih putopisnih radova, u kojem je opisala svoja iskustva sa putovanja po svetu. Njeni opisi su živopisni, detaljni i sa dubokim razumevanjem kultura koje je posećivala. Posebno je značajno njeno interesovanje za ženska pitanja u muslimanskim zemljama, što je detaljno obrađeno u njenoj knjizi Pisma iz Niša o haremima (1897).
Feministkinja i aktivistkinja
Osim što je bila istaknuta književnica, Jelena J. Dimitrijević je bila i aktivna u borbi za prava žena. Bila je članica i predsednica Srpskog ženskog saveza, a svojim radom se zalagala za emancipaciju žena i njihovo obrazovanje. Njena dela su često bila usmerena na razbijanje predrasuda i prikazivanje stvarnog života žena širom sveta.
Jelena danas
Danas, Jelena J. Dimitrijević ostaje jedna od najznačajnijih srpskih književnica, a njeni putopisi i feministički radovi i dalje inspirišu. Njena sposobnost da duboko razume i opiše različite kulture čini je jedinstvenom u srpskoj književnosti. Njeno nasleđe nastavlja da živi kroz istraživanja, nova izdanja njenih knjiga i interesovanje čitalaca koji u njenim delima pronalaze inspiraciju za razumevanje sveta.
Jelena J. Dimitrijević danas veoma snažno inspiriše i motiviše mlade generacije srpskih naučnica, kulturnih poslenica, književnica, umetnica. Inspirisana njenim životnim putem, srpska književnica Ana Stjelja napisala je i objavila bajku pod naslovom Devojčica sa zlatnom olovkom. Ova bajka nastala je u okviru radionice UN Women ECA koja je imala za cilj da se stare tradicionalne bajke napišu u novom ruhu ili da inspirisane velikim ženama sveta, polaznice radioice napišu nove bajke. Ova bajka je i dobitnik nagrade Golden Wizzard u Velikoj Britaniji što je samo potvrda je Jelena J. Dimitrijević prepoznata kao zanimljiva ličnost i van našij granica. U maju 2024. sprovedena je inicijativa da velikanke Srbije dobiju svoje murale u raznim gradovima. Jelena je svoj mural dobila u rodnom Aleksincu, a taj mural je oslikala Marija Šoln. Ova značajna inicijativa sprovela je Ambasada Holandije u saradnji sa Centrom za Ženske studije, Kulturnim centrom GRAD i devet gradova u Srbiji realizuje projekat „Izuzetne žene Srbije”.
Iako je nakon njene smrti potpuno zamrlo interesovanje za njen lik i delo, gotovo kao da nije ni postojala, danas osam decenija nakon njene smrti, ona se ceni i uvažava, o njoj se piše i priča, njeno delo se istražuje, umetnici se njome nadahnjuju. Što je još važnije objavljuju se reizdanja njenih dela, pretežno putopisa kako današnje generacije ne bi zaboravile ko je bila Jelena J. Dimitrijević. Jer ona nije bila samo spisateljica – bila je vizionarka, svetska putnica i glas žena u vremenu kada su njihove priče retko bile ispričane. 80 godina nakon njene smrti njeno ime je i dalje živo jer isijava kroz njena dela koja su inspiracija za mnoge žene različitih generacija.
TEKST: Ana Stjelja
VIDEO: YouTube / Audio knjige i odabrana predavanja / Komitet znanja Srbije / Belami / PAFF Produkcija Alumnija Filološkog fakulteta
Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.
Comments