Ovde gde tišina ćuti najglasnije
gde nevinost snove sahranjuje
zemlja puca pod težinom tuge
svaki korak je tihi odjek
jer seća na one zaustavljene
Vetar nosi uzdahe bezimenih
kao kroz kamenje rasutih snova
Reka suza kroz srca prolazi
one teku ali bol ne spiru
duša nam iznutra umire
Poput plamena u noći
u daljini gore uspomene
žar stradanja niko ne gasne
nada plamti u očima onih koji čekaju
da nečije srce opet zakuca
i pozove ih nazad iz pepela
Tišina nema boju
čuje se teška i duboka
Razlivamo bol kroz reči
preplićemo prste da napravimo most
od tuge ka miru
od jecaja ka zaboravu
Sutra ćemo opet disati taj muk
kroz uzdahe, kroz korake
noseći imena onih koji nisu uspeli
kao naše sopstvene
Comments