Sanja Mančić: Unuka jednog ribara (za konkurs TAJNA ANDRIĆEVE KUTIJE)

Majske noći te godine nisu bačene mreže, nije se kuvala riblja čorba i nije se čuo ni Dunav, ni zvižduk... Pucala je zategnuta neizvesnost, strah se uvukao u srce kao pod šešir i kljucao minute sporije nego svih prethodnih godina. Prođe noć, i tik posle purpurne zore vrisnu devojka, jedva žena, a niz plavo okrečen hodnik odjeknu plač deteta – kao dunavski talas koji se stapa s obalom. Rodila se. Rodila je. „Mali, šta ima? Daj domaću za sve, rodio mi se Rajko!“ Bila je posebna. Muvala se oko nogu, jela ljutu riblju čorbu, vadila ribu iz mreže, trčala ka Dunavu kao druga deca po livadi. Volela čamac, pesak, išla bosa i izvezla prvi goblen sa pet godina. Zajedno su spremali drva, išli na vašar, kradom jeli sladoled i delili hladno pivo. Na prvi roditeljski stigao je poslednji, pripit, ali preponosan na petice koje je stezao u šaci. Rodio mu se Rajko petu devojka, njegova Ćora joj je plela kike i šila svilene haljinice, a njoj su smetale čarape i cipele – stopala su joj ljubila tursku kaldrmu dok ga je čekala na kapiji. Posle je on čekao nju, sve dok ga nije ispratila. Ne ide više bosa, ne jede riblju čorbu i ne pije pivo. I nije više posebna, i nema više nikog ko će da joj sakrije čokoladu u džepu, niti ikog sa kim bi se šepurila u flanelskoj kariranoj košulji po pisti zvanoj kujna, dok se peče kolač s višnjama i gibanica koja mora da zamasti bradu. Nema čamca, nema mreže. Nema Rajka. Nema ni mene, deda. Nažuljala me stvarnost u preuskim cipelama i asfalt pod štiklama. Porasla sam i prestala da sanjam, samo me sećanja hvataju u mrežu i izvlače na obalu. Posebnu, nestalu u jednostavnosti, nestvarnu – gurnutu stvarnosti. To što nisam naučila da plivam s ajkulama... e, to nije bio moj izbor. Nisi ni ti znao, ni računao na to da će Dunavom plivati ajkule.

Inspirisano pripovetkom „Aska i vuk”

O AUTORKI

Sanja Mančić Aleksić je pesnikinja iz Smedereva, koja se pisanjem bavi dugi niz godina, a poslednjih godina aktivnije učestvuje na književnoj sceni. Njene pesme uvrštene su u brojne zbornike, među kojima se izdvajaju Sve boje leta, Novogodišnji zbornik Udruženja pisaca Poeta, Zbornik poezije Nek živi ljubav, Njeno ime je žena, Na marginama života i Galerija od stiha – Gradske rime. Za svoj književni rad nagrađena je trećom nagradom USKOR-a za najbolje književno delo. Sanja nastavlja da stvara, vođena snom koji je još uvek prati – da jednog dana u rukama drži svoju knjigu i oseti miris svežeg mastila. Ako želiš, mogu ti pomoći i da napišemo prateću belešku za neki konkurs ili pripremimo tekst za promociju knjige kad za to dođe vreme.