Celoga Života reči su nas krale, (Ein ganzes Leben lang die Worte uns bestahlen) – ali ti si ih imao svakad previše, da bi se za njih našlo dostatno čuvara da ti riznicu sveobilja obiju ili dragocenosti da pokradu; na hiljade tatova jedan je skoroteča bogova koji se proviđenjem ili pukom slučajnošću obreo med smrtnicima, te ga svet nije prepoznao – došao je možebiti odveć rano ili dockan prometejskom vatrom da nas osokoli, krilatom rečju digne, do prestolja božjeg. Kao Orfej spuštao si se na dno danca i na vrhu vršaka palio ko Emineskuovog Svetlonoše bakljade koje se ne gase, čestice vazduha koje se ovostran bitija ne udišu udisanjem, no izdisanjem. Ti si Orfej koji se jednoć vratio iz Pakla da bi nama osvetlio ushod na više, iz pantljičare preispodnje.
Kad ogledalo biva njeno mrtvo lice/za ptice krilatice iznad zle litice/ (Wenn sein totes Anlitz wird zum Spiegel/für des geflügelten Wortes Vögel überm bösen Hügel). Mrtvo i živo su za tebe poput pomešanog špila, gde herz i pik uzajamno se dodiruju nedoticajem, ljubav se poput Orfeja znatiželjno okreće znajuć da je i sam rastanak privid, koji će nas odostrag bitisanja kucnuti po ramenu, kao znanac koji ne prepoznaje bližnjeg očima, već ga poput slepog poznaje ticalima – sve da su mu kao hobotnici sasečeni sve do jednog i tom poslednjom znaće nerastumačivo da rastumači, neslućeno da osluti.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao (Dort wo ich kniete wird die Sonne fallen). Naše zablude su naši najverniji pomagači. Sigurnost, tačnost, da smo žreci istine, pravice i lepote lažni su kao pokrovci, poput leševa iskopanih iz jama, da bismo uverili sebe da smo manje propadljivi negoli oni, nagriženi truležnošću. I ti si prvosvešteniče pesničke lire verovao da je naš život tek ’usputna stanica’ ka božanstvu. Popur orfičara i ti si smatrao da dešavanja u prirodi ne kreću od života ka smrti, već od smrti ka životu.
/U večitom sam strahu da ne usni /Lepote pakla noć zagrobnu na usni/...Čitan na kolenima predeo koji se otvara... (Ewig fürcht’ ich dass der Hölle Pracht/könnt’ träumen auf der Lippe die Jenseitsnacht/ Auf Knien lese ich die Gegend die sich nun aufschließt). Na Kalderonovom tragu („Šta je život-mahnitanje/šta je život-puste sanje/prazna sjena što nas ovi/o malen je dar nam dan/jer život sav-to je san/a san su i sami snovi“, ali naš se pesnik ne zadovoljava opskurnim vidikom, već svoj vidik okreće ka bezgraničju – onaj Leopardijev krajolik iza živice.
Orao visokoletač uvek snatri iz povisočja, čak i kad poput Orfeja pristiže iz paklenskih dubina, iz ništavila.
Slobodan B. Đurović
*Slobodan Blažov Đurović rođen je u Zemunu, gde i sada živi. Stekao je diplomu grafičkog inžinjera, kao student generacije. Radni vek proveo u „Politici“, kao višegodišnji lektor. Bio urednik u više izdavačkih kuća, zauzimao odgovorna mesta u više kulturnih institucija.. Bio je potpredsednik Udruženja Krajišnika u Beogradu. Kao kandidat za šahovskog majstora, kraće vreme pisao za šahovsku rubriku u listu “Politika”. Bio je demonstrator na meču Fišer – Spaski u Beogradu. Imao je zapaženu samostalnu izložbu slika u galeriji “Politike” 2004. Do sada je objavio petnaestak samostalnih pesničkih knjiga, jednu poetske proze, i tri antologije svetske poezije. (Autor je i obimne antologije “Krik pesnika iz senke”, (2014.) Iranska ambasada je 2011. godine objavila njegov prepev klasičnog persijskog pesnika Attara.”Govor Ptica”. 2015. god je prepevao i Hafizov “Divan”- (preko 10. 000 stihova) – prvi prepev Hafiza na srpski jezik. Bavi se književnim prevođenjem s ruskog, ukrajinskog, nemačkog, makedonskog i slovenačkog. Prevođen na desetak svetskih jezika... Idejni je pokretač i organizator većeg broja kulturnih manifestacija, klubova, časopisa, mentorskih projekata..) Piše poeziju, kratke prozne forme, aforizme, komparatističke studije, kritiku. Dobitnik je više domaćih i međunarodnih priznanja za književnost i kulturu.
コメント