Pismo dečaku imenom Branko,
Mili i dragi dečače, što ti je detinjstvo ubio rat, taj nemilosrdni zlotvor izmišljen u ljudskom umu. Umesto letećih zmajeva za kojima bi trčao razdragan, tvoje oči ugledaše leteće sejače smrti. I bi ranjena Ruža,komšinica lepa tvoja što si je kradom gledao, da zauvek zaspi kad joj vreme nije. Ostavi trag večni u srcu dečaka, pesma se
morala iz nezaborava javiti.
Ispisao si tu pesmu godinama kasnije, jer od tog tužnog dana u tvom srcu maleni zametak se stvori. I kao pupoljak ruže što čeka svoj trenutak da se raskrili laticama crvene boje,boje krvavog izgubljenog detinjstva što u trenu dečaka u čoveka pretvori, pesma dočeka svoj dan. I stihovi
tvoji što zavapiše:
„Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze
koje budim..
Uzalud,
uzalud,
uzalud...,” još uvek istim bolom poje.
Mili i dragi Branko, ti zauvek ostade čiste duše neiskvarene zlom, nadam se da je taj svet kome si prerano pohrlio umeo da te primi u okrilje dobrote, da tvoje rane melemom iskrene ljubavi i razumevanja zaleči.
Eh, nepravedan i nemilosrdan svet je i ovaj naš danas,ratovi su opet među narodima. Zli ljudi neki šalju leteće smrti na čiste dečje nedužne duše. Ceo svet ćuti. Plačem i pišem pesme tužne.
A ti, veliki pesniče srca dečačkog, počivaj večnim snom u miru, kod nas je ovde teško čovekom biti.
*Snežana Ćurčić (1954), Ivanjica. Piše pesme i priče iz ljubavi i u želji da ostavi trag u vremenu svojim potomcima. Za sada objavljuje povremeno svoje radove u književnim grupama, časopisima i zbornicima.
Comments