Ilustracija: AI
Kada sam prvi put ugledao Šadlija, znao sam da je naš susreto d one vrste za koju ne postoji jednostavno objašnjenje. Danima kasnije je ovaj Rastafarijanac dolazio na Šepards Buš i svraćao u moj kafe. Jednostavno, mnogo Rasta se okupljalo u mom kafeu jer su znali da ih uvažavam i da sam strastveni obožavalac rege muzike. Neki od Rasta su samo bili ulični muvatori spremni da se ugnjezde u kafe gde stalno pulsiraju bubanj i bas i tako ugrabe priliku da prodaju po koju kesicu vutre. Drugi su bili dostojanstveni predstavnici svoje rase, uglavnom muzičari, poneki filozof, koji su se trudili da sa mnom razviju teme za diskusiju i
tako, uz sveže isceđeni đus i splif, provedu poslepodne. Šadli nije pripadao nijednoj lako odredivoj kategoriji. Da, sa dugim dredovima starim nekoliko decenija i sedom bradom, odavao je kome jatu pripada pa je njegovo poznavanje situacije na Jamajci, odakle je originalno došao, stvaralo utisak da se radi o rastafarijanskom aktivisti. Ne, Šadli je bio više od toga. Pripadao je onoj vrsti ljudskih bića koja su se rađala iznova i bez obzira na stepen svesti o ranijim životima bilo je očito na njihovim licima da kriju mnoge tajne. Šadli mi je još tog prvog puta, kada se jednog letnjeg dana ušetao u kafe, stavio do znanja da me poznaje jako dobro. Merio me je od glave do pete i mumlao sebi nešto u bradu.
Rekao mi je u spontanom razgovoru ispred nekoliko drugih gostiju da moja užurbanost nije način da se razreše stvari koje samo stavio zakovane u prošlosti. Nisam bio siguran da li sam ga nekada sreo u Njujorku jer tamo ima mnogo Rasta, pa sam pitao Šadlija da li misli na Njujork devedesetih ili London osamdesetih.
Šadli mi je rekao da on isključivo misli na Afriku i to na majku Etiopiju. Rekao sam mu da nikada nisam bio u Etiopiji i da mislim kako me je pomešao sa nekim drugim. Šadli je mirno govorio o našem susretu u Etiopiji i da smo se sreli pre više stotina godina. Ja sam umukao i likovi koji su sedeli oko nas polako su počeli da ustaju i napuštaju kafe. Šadli je mirno sedeo. Jedan lik je, pre nego što je napustio kafe, pokušao iza Šadlijevih leđa da mi signalizira kako imam posla sa ludakom. Na Šepards Bušu je uvek bilo ludaka koji su se slobodno šetali. Mnogi od njih su bili simpatični i totalno bezopasni pa su mešanjem sa lokalima sticali neophodnu sigurnost kako bi eventualno jednoga dana bili proglašeni za normalne i tako se vratili u kolotečinu „normalnog “života. Neki su bili agresivni i zli. Uvek sam prepoznavao obe vrste samo posle nekoliko minuta. Šadli je bio daleko od ludila.
Danima sam govorio sebi da je Šadli vidovit. Nekoliko puta mi je pokazao da ima i telepatske sposobnosti. Kada ljudi pričaju o
telepatiji, uglavnom, zanemaruju da pomenu da se u tom procesu najviše radi o prenosu duševnog sadržaja s jedne individue na drugu. Taj prenos se ne odvija putem jednog od pet naših čula.
Tu se radi o osećaju na daljinu, o pretakanju misli, raspoloženja ili osećaja nekog drugog čoveka na do sada nerazjašnjiv način. Već posle nekoliko dana od prvog susreta, Šadli mi se javio u snovima. Sedeli smo noću na mekoj dini od skoro narandžasto peska i buljili u daljinu očekujući da nas posete hijene. Prvo smo spazili senku, zatim hitar pokret, jedva čujan šum, i onda smo. ugledali par žutih očiju. Šadli kaže da ljudi ne vole hijene i da se na samu pomisao na njih ježe i gnušaju. Govori da su one korisna bića jer u Africi predstavljaju sanitarne ekipe. Dok čuče u žbunju podsećaju na pogrebnike iz grobarskih firmi koji čekaju da odvuku mrtve. Šadli se smeje i pokazuje sunce koje počinje da se diže na horizontu. Smeh hijena se prolama sada obasjanom pustinjom u kojoj se njišu proređeni mršavi žbunovi. To je piskav, divlji i histeričan smeh kao krici sulude žene. Šadli predlaže da se vratimo u Hararu i onda će me odvesti kod šamana koji može da prizove hijene. Džanus je njegovo ime i koliba mu se nalazi u ogolelom brdovitom kraju izvan zidina Harara. Mali je, sama kost i koža, ima parče krpe oko slabina i umašćeni turban oko glave. Lice mu je pepeljasto sa očima duboko usađenim i tamnim kao da je indijski fakir. Nije imao prijatelja. Samo su hijene bile njegovi prijatelji. On je jedini čovek na planeti koji voli hijene.
Seli smo na drvenu klupu u njegovoj kolibi i čekali da padne u trans. Izgledao je kao da je zaspao i u kolibi je zavladao apsolutni mir. Džanus se naglo pokrenuo, nešto promrmljao i počeo da se njiše. Činilo se kao da razgovara sa nevidljivim silama. Nisam mogao da razumem njegovo mumlanje koje se pretvorilo u neku vrstu pevanja sa samo njemu znanim ritmom. Uzvikivao je reči:„Zardul…zardul…“ Onda se pojavio naš prvi posetilac. Na pragu kolibe se ocrtala duga njuška, snažne vilice i dva načuljena uha. Hijena je stajala mirno i posmatrala nas sa dvema žeravicama od očiju. A onda se Džanus pokrete ka mračnom delu kolibe iz koga je izvukao kost sa komadićima mesa koji su visili sa nje.
Pružio ju je hijeni koja je stajala ispred nas i ispuštala zvukove od kojih se ledi krv u žilama. To sada više nije bila senka koja se
prikrada već pegava, divlja životinja koja je svojim jakim čeljustima kidala meso sa kosti. Uskoro je počela čitava povorka hijena da ulazi u kolibu. Sada su i Džanusove oči sijale kao da su dva užarena fenjera u noći i on je još više upadao u trans dok se njihao među četvoronožnim gostima koji su sve više ulazili u kolibu.
Šadli i ja smo kao zaliveni ćutali i dozvoljavali hijenama da nas njuše. Neke bi se lukavo zagledale u naše oči i onda bi se samo podmuklo zakikotale kao da znaju da smo totalno nemoćan i na njihovoj milosti. Džanus je izvadio još mesa i trudio se da. svaku od njih počasti. Hijene su strpljivo čekale svoj red, čeljustima. uzimale komade mesa i odlazile nazad u savanu. U jednom momentu čarolija je prestala. Džanus je mirno sedeo pored vatre kao da spava. Šadli i ja smo se tiho izvukli iz njegove kolibe i na vratima sam još jednom bacio pogled na čoveka koji je voleo hijene.
Šadli je postao redovan gost moga kafea i to vrlo privilegovan gost jer je mogao da u bilo koje doba dana i noći obezbedi sebi mali prostor bilo gde u zgradi i tu provede intimne trenutke u meditiranju ili stondiranju gandže. Rastafarijanac je na neki. način postao simbol kafea gde su se okupljali raznorazni likovi puni radoznalosti i ljubavi prema muzici. Malo ljudi je znalo da
me Šadli vodi svojim telepatski sposobnostima svuda po Etiopiji i to u raznim periodima njene istorije. Šadli je najčešće dolazio u snovima koji su bili toliko izražajni da sam pri buđenju i vraćanju u javu uvek žalio što nisu potrajali bar malo duže. Ni kada nisam posebne snove i njihove detalje diskutovao sa Šadlijem već sam ćutke čekao nove doživljaje. Ti dani su imali svoj tempo i događaje, ali u poređenju sa snovima koji su noću dolazili, moram priznati da sam dane počeo da posmatram kao brojeve na kalendaru. Sa Šadlijem sve je krenulo da poprima sasvim drugačiji smisao. Znao sam da postoje opsenari još od davnina koji se šetaju okolo sa parčetom kristala i hipnotišu ljude. Šadliju nije bio potreban kristal jer su njegove oči imale ubitačan sjaj. Bio sam mu više nego zahvalan što sam postao njegov student i što me je navigavao na najčudnovatija putovanja. Posetili smo zajedno Srbiju, zemlju moga rođenja i to smo učinili u ovom svetu, bukvalno seli u avion i otišli u Beograd kako bismo na licu mesta videli rađanje onoga što zovu demokratija. Po povratku iz Srbije, Ras Šadli mi je prorekao da ću posetiti Jamajku, zemlju njegovog rođenja, baš kao što je on posetio Srbiju. Šadli je jednoga dana u leto 2001-e nestao bez traga i glasa. Javio se nedeljama kasnije sa Jamajke i objasnio mi da njegova zemlja teškom mukom izbegava građanski rat i kako misli da se skoro neće vraćati u London. I to je bilo to. Nije mi više dolazio u snove. Prošle su godine, moje angažovanje oko muzičkih festivala u Srbiji, povratak u Njujork. Od Rasa Šadlija ni traga, ni glasa.
Onda sam jedno veče bazao ulicama Ist Vilidža i sećam se bilo je kasno pa jeu tihnula buka i barovi su polako počeli da se zatvaraju. Stao sam da pređem ulicu i dok sam čekao zeleno svetlo na semaforu iza leđa sam čuo glas: „Šefe, diži se i zasijaj, tvoj Ras te čeka...“
Okrenuo sam se i iza sebe video gorostasnog crnca sa redovima koji me je gledao pravo u oči i smejao se skoro kao neki manijak. Tip je nestao tako lako baš kao što se i stvorio poput odbljeska mesečeve svetlosti. Video sam samo dredove koji sijaju na mesečini.
Šadli se javio naredne noći u snu. Sedeli smo negde duboko u jamajčanskim brdima oko vatre sa grupom Rasta. Piljio sam u grančice koje gore skoro hipnotisan narandžastom bojom plamena dok se iz džungle čulo kreketanje žaba i kliktaj neke ptice koja je noću lovila. Šadlijevo lice je bilo obasjano plamenom i izgledao je mnogo mlađe nego što sam ga se sećao. Govorio je:
„To nikako nema formu, zato i postaje izvor svih formi. To i jeste prava snaga. Zvuci su isprepletani memorijama. Memorije te nekada. drže usidrenim u mulju akumulirane lične istorije i nostalgije.
Tišina je isprepletana memorijama“. Danima nakon toga baš je bio pojačan u prostoriji gde sam provodio većinu svoga vremena. Tamo sam prodavao ploče i diskove rege muzike, uglavnom njujorškim studentima i japijima koji su jedina iskustva sa Kariba crpeli iz svojih letovanja provedenih u skupim odmaralištima.
Vlažan vazduh, visoke temperature, urbani Rastafarijanci koji ponekad, isfrustrirani, pričaju o svojim avanturama u Vavilonu, miris hidroponične gandže, nostalgija. Rege muzika koja nikada nije popustila svoje stege još od tinejdžerskih dana provedenih
na Dušanovcu. More zvuka u kome se kupam dok me miluju sunčevi zraci koji se transformišu u zlatne kike. THC koji se akumulirao satima, danima, godinama poniranja u istoriju jednog pokreta koji je prevazilazio sve uobičajene transformacije u
ljudskoj svesti.
Kada sam se prvi put obreo na Jamajci, nišam otišao u potragu za Šadlijem. Jednostavno mi se nije javljao u snovima i kao da je želeo da taj prvi put ugledam Jamajku na. svoj način, svojim očima došljaka koji nije siguran šta će zateći.
Neki vickast tip me je vozio od aerodroma do hotela pa je moju ćutljivost razbio tako što je izdeklamovao nekoliko mudrih misli. Jedna od njih je zvučala ovako: „Rege muzika je došla kao posledica ropstva kroz koje je ova populacija ovde prošla. Svi misle da je u pitanju nekakav stil ili tako nešto. Ne, čoveče, to je više od stila. Ako se uputiš u ove plantaže banana, koje sada prolazimo, srešćeš radnike koji pevaju. Ako odeš tamo u ona polja krompira, srešćeš ljude koji rade i pevaju. Idi na pijacu ili kod automehaničara,
čućeš ih da pevaju. Da bi se oslobodili frustracija ili zlih duhova, ljudi ovde pevaju. To je isto tako i forma zabave, nebitno da li se radi o službi u crkvi ili kada se raspevaš ispred svoje porodice u kući. Ako sečeš travu – pevaš. Ako kopaš rupu– pevaš. Muzika ovde vibrira svuda oko nas. To je način života na Jamajci, nije samo neki stil, to je kultura. To izlazi iz nas“.
Prvo veče na Jamajci proveo sam zureći u talase koji su se elegantno prelivali na peščanoj plaži skupog hotela u koji me je poslao moj imućni njujorški poslovni partner. Nedaleko od tog mesta je bilo naselje u kome se rodio Bob Marli. Možda je tada proradila Šadlijeva magija jer sam, obuzet zalazećim suncem i zlatnim sijanjem peska u koliziji sa vodom karipskog mora, video već dugo mrtvog Boba kako govori tiho u uho brata Raste:
„Vavilon je kreiran od ljudi, zlo, sastavljen da tlači i vlada silom. Tera nas da ubijamo jedni druge... Znaš li odakle ova sila dolazi? Iz Rima. Iz Vatikana. Tamo je kolevka onoga što zovu ‘bela sila’.. Papa je bela sila, on je đavolji predstavnik na zemlji. Nema on nikakve veze sa Bogom. On predstavlja smrt, a Bog život i radosti života. Bog nas je kreirao da budemo slobodni. Oslobodi se već jednom, jer ako to ne učiniš onda si bezvredan“. Bob je iščezao sa zlatkasto-crvenim odsjajem zalazećeg sunca iza horizonta.
Nastala je tišina. Ona tišina o kojoj je Ras govorio. Ipak, čula su se dva zvuka. Jedan visoki i drugi niski. Visoki zvuk je dolazio iz mog nervnog sistema dok je niski bila krv koja je pulsirala kroz moje vene. Osetio sam, bolje rečeno čuo sam, životnu silu. Došljaci na Jamajci prvo što primete je neverovatno veličanstvena vegetacija koja buja sve dokle dopire pogled. Ponekad čovek prolazi pored džinovskih cvetova za koje ima utisak kao da žele da razgovaraju sa njim.
Jedan Bušman mi je objasnio kako on komunicira sa različitim biljkama u šumi. Prvo je ujutru, dok se sunce rađa, zajedno sa
pticama zviždukao fikusima, pa je posle toga prolazio kroz ogromne paprati pored potoka, da bi se istuširao ispod blagih vodopada i pomazio vodene cvetove koji su neodoljivo podsećali na lotuse. Ubirao je biljčice čijih se imena više ne sećam i objašnjavao mi kako jednu koristi sa toplom vodom da bi regulisao svoju probavu, drugu kao afrodizijak, treću protiv znojenja i tako redom.
Ja sam stajao zbunjen i gledao ga kako mačetom podseća vrhove kokosovih oraha čiji smo sok potom ispijali. „Sata Masagana“,
govorio je Bušman što je trebalo da znači da smo uspešno umreženi sa Majkom prirodom i kako nas ona poziva u avanturu otkrivanja njenih draži. Raste i Bušmani su me ponekad vodili duboko u šumu iza kojih su bile plantaže banana. Popeli bi se na obližnje brdo da posmatramo zalazak sunca i odlazak brojnih berača posle obavljenog posla. Kordel mi je jednom prilikom rekao, dok smo sedeli uz zapaljenu vatru, da su konačno pronašli Rasa Šadlija. Ras se pojavio jednog jutra veoma raspoložen i pričljiv kao nikada pre i sve vreme dok mi se obraćao gledao je na Dženet, zadovoljno se smejući. Znao je Ras da su njene nade da će se dokopati Njujorka i bekstva iz siromaštva uzaludne, jer je mogao da čita u mojim očima da sam na Jamajku došao samo iz jednog razloga – da zalečim dušu svoju. Pet godina se nismo videli na javi i Ras je znatiželjno posmatrao pukotine u mome srcu. Čak mu je to sve bilo nekako zabavno, kao kad neko pusti malo dete da hoda i ono se saplete. Mogao je Šadli da vidi ono o čemu ja nisam planirao da govorim, o ovozemaljskim nadama. koje zatamnjene skreću od svoga cilja i traže kompromise na koje prvobitno nismo ni pomišljali. „Teško je biti čist“, rekao je Ras Šadli i nožem počeo da guli mango manirom nekoga za koga se ne bi moglo reći da je mario što me nije video pet godina,. nekoga ko ti stavlja do znanja da nije sve u merenju vremena i ispunjavanju istog. Za Šadlija je vreme postajalo kao nekakva potpuno različita kategorija. Možda zato što je bio svestan ranijih života? Možda zato što su mu sve senzacije bile stopljene uonu originalnu, prvu, kada je postojao život bez senzacija. Ništa nije moglo da poremeti ovog Rastafarijanca. Da sam mu rekao kako sam mu iz Amerike doneo million dolara verovatno bi se. rasplakao, ili da sam mu rekao da sam prljavi plaćenik koji je. došao da ga ubije, sigurno bi se nasmejao. Šadli se smestio kod. drugog Rastafarijanca, moga prijatelja Kordela. Videlo se da Kordel poštuje starijeg brata i našao mu se na usluzi. Jedno veče smo seli kraj rasplamsale vatre i čekali da Ras progovori. Svako od nas ko se tu zatekao, imao je neku ranu na duši i vapio da je zaleči. Ras nas je gledao uzdignutih obrva i kao da je birao reči koje će nas sve dotaći. Rekao je: „Sve što činite – činite sebi, i dobro i zlo. Najviša Milost će vam se opet smilovati, ako vi ponovo započnete, započećemo i Mi“. Ras je dugo te noći govorio o pojedincima i zajednicama u kojima usavršavanje i propadanje zavisi od unutrašnjih kretanja i potom dela. Ako se neko nalazi na putu istine i ostali ga prate onda će se zajednica uzdizati i usavršavati. Ali, ako izađe iz okvira istine, sigurno će dospeti u nazadovanje i propadanje.
Dani i noći na Jamajci prošarani mitskim pričama, plačom sirotinje, veličanjem Dža Rastafaraja, sjaj u očima, prazni džepovi, ljubav, mržnja. Jednoruki Dezmond koji maše mačetom sa onom jednom rukom i preti halapljivcima. Sedeli smo u zoru i molili se da se Majka Zemlja zaleči. Našao sam novac da bar zalečim jedno drvo na plaži gde spavaju ribari, mangupi i opušteni iz zatvora. Tri, sumnjam, maloletnice, ali đavolski seksi, igraju i svojim letnjim haljinicama mi mašu po licu. Ja sam stond.
Klečim na kolenima dok one skakuću kao gazele okolo i mame smeh pustahija. Jedna gospođa viče da me pospu svetom vodicom
jer sadim drvo i spašavam hiljadu duša. Ja vičem da želim svoju dušu da spasem, no bubnjevi su pojačani i niko me ne čuje, teče rum i sok od pomorandži, cure dižu suknje i đuskaju kao da su đavolice. Dezmond je pijan i stond i maše onom jednom rukom kao da je jednoruki King-Kong. Drvo je živo! Drvo je živo! Majko, daj nam snage da pobedimo ovoga puta. Kordel kuva riblji paprikaš dok Šadli sedi pored njega zagledan u more.
Odlomak iz knjige
Hodočasnici na putu za nigde
Comments