Bila je mlada, skoro da je završila prvi razred gimnazije, velikih krupnih crnih očiju i kao zift crne kose, koja se presijavala u velikim talasima. Lepa, naočita devojčica. Družile smo se.
Jednog dana, u gostima kod nje, majka joj je rekla da ne ide više u školu, romkinja. Nije odmah shvatila da za nju više škole nema zauvek već da će se udati. Bila je zbunjena, kao i ja, njena vršnjakinja. Izbio je konflikt, jer ona je želela da zvrši školu, bar ovaj razred, molila je. Majka je rekla da je sve dogovoreno, da ona ništa nema da se tu pita i ako se bude i dalje bunila otac će to da reši sa njom. Bila je očajna, uplakana neutešno. Majka me je pogledala upitno. Šta sam mogla, samo da se uljudno pozdravim i odem, razmišljajući celim putem do kuće, kao i dugo vremena i posle toga. Ona nikako neće imati svoju bajku, kako je možda sanjala, jer znale smo šta je brak ali ona nije bila spremna za to, a ni ja da i razmišljam o tome, deca smo.
Naša nastavnica je urgirala da se Đuliša vrati u školu, razgovarajući sa roditeljima, ali ništa nije pomoglo. Morali smo, čitavo odelenje, da se oprostimo od nje. Sve je nekako u to vreme, prošlo u nekoj tišini. Kao da je neko umro. Nikada za nju više nismo čuli. Nјen život, sada žene, nas je u odelјenju užasavao. Dete će da ima decu.
Kakvi su to roditelji? Ona je bila obećana za mladog čoveka, budućeg muža. Porodice nisu mogle više čekati da ih spoje. Ona ga je i poznavala. Molila je toga dana, samo bar da završi razred, ali to joj se nije dogodilo. Kraj godine se bližio kraju. Nјene ocene su ostale nezaključene na kraju godine, i prazno mesto u klupi, a mi njeni drugari iz odeljenja smo na kraju godine bili nekako postiđeni i neveseli. Možda, zato što i mi nismo ništa uradili, da joj roditelji promene mišljenje. Zato što se nismo oprostili od nje? Znali smo svi da je bila dobar đak. Možda, zato što smo shvatali da smo pomalo i zbog toga odrasli, upoznajući život, sa drugačijim pravilima, sa kojima se nismo slagali i surovosti života. Upropašćena joj je mladost, detinjstvo. Život nije fer, mislili smo.
Tanja Ajtić je rođena u Beogradu. Od 2002. živi i stvara u Kanadi. U leto 2023. vratila se u Srbiju. Član je mnogih grupa, kao i Društva književnika Beograda. Njene pesme i priče su objavljene u više od dve stotine zbirki, antologija, elektronskih knjiga i u časopisima. Njene pesme su objavljivane na jedanaest svetskih jezika. Izdala je knjigu poezije „Obrisi ljubavi” 2018. Osvojila je „Cita Del Galateo” Antonio De Ferrariis, 2022” – Rim, Italija; književnu nagradu 2023. Fondacije „Naji Naaman” iz Republike Liban, kao i mnoge druge prestižne nagrade. Piše poeziju, kratke priče, haiku, gogyoshi poeziju. Ona je i grafički umetnik.
Comments