Tanja Petrović: Svetlost nevinih duša

Eh, grade moj...

sred novembarskog Sunca

što ti toplinom prija,

u nedrima tvojim

opet tuga se svija.

Neko je morao otići...

bez pripreme za put.

Neko nije imao priliku

za zagrljaj,

osmeh je ostao...

zamrznut.

Nekom je smrt oprostila ovaj put,

ostavila strašna sećanja,

noćne more

i priliku da ispunjenjem ostvare

neka obećanja.

A nekom se pola srca

odronilo,

život mu se

teško razboleo...

nestao je neko

koga je voleo.

Tuga je opet

našla svoj put...

grad moj...

drhti kao prut.

U meni bljesnuše

svetla nevinih duša

i moja ranjena bit

samo rekvijem sluša...