U reĉ, na dnu duŝe,
skupile se suze
spremne na vrisak.
Ali reĉ ćuti pod teretom bola...
Neisplakane suze
pretvaraju se u ptice,
u molitvu za duŝe stradalih,
u vetar koji zagluŝuje pisak lokomotive,
u grmljavinu nadstreŝnice koja pada
na naŝe vreme, minute,
korake i htenja...
Nema tih ljudi viŝe.
Suza do tog saznanja ne stiže.
Pogled joŝ traži poznato i milo lice
pod kamenom ploĉom, u praŝini,
u zvuku smrtu, u ehu jecaja,
pisku vozova.
Rastasmo se,
a da nismo ni znali da rastanci ostavljaju
straŝne bezimene praznine pod nebom.
I sive nepregledne poljane bez cveća.
Vozovi dolaze, odlaze, prolaze...
Neisplakane suze
pretvaraju se u molitvu
za duŝe stradalih.
Nedužnih.
U smrti izjednaĉenih.
U veĉnosti - živih.
Comentarios