Pesniče mili,
Sreli smo se u Reči kojom se, ako je ćutimo, ništa ne kazuje, u Reči kojom se, ako je kažemo, kazuje ono što nismo hteli reći. U toj Reči koja je početak našeg ćutanja i našeg pričanja, otkrila sam da se „poezija ne dostiže životom već umom”. I tu Tvoju ideju sam radosno prihvatila i zaronila u pesnički svet metafizičkog iskustva koji mi je otvorio vrata prema dubljoj spoznaji sebe. Jedne jeseni poput ove, govorila sam pesmu napisanu za Tebe, Ako smo nekad znali da volimo, u Tvom gradu na Nišavi, sa osećajem da me čuješ jer su me tu doveli Tvoji stihovi. Tako je počela moja poezija. Tako sam shvatila da se „sve dešava na području jezika i simbola“ i da poezija jeste „patetika uma”. Oslobađam svoja krila, uz aplauz koji je pozdravio stihove, uz zahvalnost koja probija zidove starog zdanja i prinosi Ti suze i reči bez glasa, jer „sve što imamo, to su naše reči”, i dugo, nakon toga, ćutim, ćutim... U tim kontemplacijama nedosanjanih snova, pokušavam da ukrotim reči koje tako superiorno jurišaju iz mirisa Tvojih stihova ka mome biću povezujući poetike simbolizma i nadrealizma, mireći Vatru i Ništa, malarmeovsku magiju reči i Valerijev poetski put ka ontološkom. I ulećem u koncentrične krugove najtiših šapata o slobodi koja se dostiže poezijom, prepuštajući se asocijacijama Tvog pesničkog sveta. Poezija je put kao vlastitoj spoznaji (čitam između redova), proces u kome otkrivamo suštinu izvora iz koga smo potekli, praznina koja nas ogoljene vraća smislu i prometejstvu, senka smrti čije granice pomeramo kroz stvaralački ugru. Kako je samo pukao pogled pred mojim mladim životom, onda kada mi se razdanila unutrašnja misao Tvojih filosofskih stihova! I kretanje je postajalo lakše, jer smo spoznali da se „neće to putovanje otrovom završiti”. Mogla bih reći da je Tvoja poetika – poetika smisla. Snaga Tvoje pesničke moći, obojena apstrakcijama sudbinskih puteva hvaljenih i omraženih, gradi jedan egzistencijalni okvir, u kome sam i sama, kroz Tvoje simbole, otkrila kosmičku dramu koja se odvija u svakom ljudskom biću. Pitanje života i smrti u osnovi je svake Tvoje misli. Njome se osvaja metafizički prostor i ruše sve granice vidljivog sveta i stereotipne forme međuljudskih odnosa. Zato, Pesniče, evo mojih otvorenih dlanova na kojima su latice ruža sa mirisima tvojih mladalačkih dana i imenima tvojih ljubavi. Uznosim ih ka nebu i Njoj koju uzalud budimo, ka pticama koje čuvaju lirsku osećajnost i tajnu Heraklitove vatre, ka Tebi koji si prejakom reči bojio pejzaže na kojima su stasavale nežne stabljike pesničkih duša i počivale sve sumnje u istinitost svega (ne)izgovorenog. Veliki Pesniče, zato što znam da „jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”, tim nežnim mirisnim laticama kitim prostrano nebo i radujem se pesničkim kapima kiše koje će doneti osveženje i smirenje, svetlost reči i ozdravljenje od ništavila.
Pesniče moj,
Hvala Ti za beskraj.
Valentina ZM
*Valentina Zlatanović Marković (Vranje, 1970) je magistar književnoistorijskih nauka i doktor filoloških nauka. Zaposlena je na Univerzitetu Metropolitan u Beogradu. Bavila se radijskim i televizijskim novinarstvom. Radila je dvadeset pet godina u srednjoj školi kao profesor i za svoj rad sa učenicima nagrađivana je mnogo puta na različitim nivoima, u oblasti dramskog stvaralaštva, literarnog, u besedništvu, javnom nastupu, književnoj olimpijadi. Ima deset objavljenih knjiga (poezija, proza, monografija o Isidori Sekulić). Član je više umetničkih udruženja. Bavi se književnom kritikom, slikanjem, lektorisanjem i organizacijom kulturno-umetničkih i duhovnih programa. Član je republičkog Antropološkog društva, saradnik Instituta za dečiju književnost i Umjetničke likovno-književne unije „Vlaho Bukovac” iz Splita.
Comments