Zanemeše ljudi i ptice
i Novom Sadu potamne lice,
naglo i brzo sve se preokrenu,
samo u jednom trenu,
četrnaest života ugasi se
i niko nije mogao da ih spase.
Na najbolniji način nestaše u tami,
a najmlađi, među njima, i najneviniji,
ni detinjstvo ne odsanjaše
i ne odživeše svoje,
nikad videti neće na akvarelu budućnosti boje.
Primi ih Gospode u svoje carstvo blagosti
U kome, uvek, cvetaju radosti,
Podari im živote nove
Da u tvojoj duši odsanjaju svoje snove.
Mi ih nikad više nećemo videti, ni sresti,
Ali će dok nas ima, na ovom svetu, živeti u našoj svesti.
Comments