E, lepa moja gospođo, da baš ti što me gledaš kroz zamagljeni prozor starog autobusa. Ti doterana, našminkana ženo, koju negde neko čeka, koju neko želi i voli. Misliš da ja tebe nisam primetila, da samo ti imaš pravo da gledaš, da samo ti ti možeš da sudiš i meriš svojom merom svet oko sebe?
Gledaš tih nekoliko trenutaka dok autobus staje , prima i pušta putnike, guta one koji ulaze i bljuje one koji izlaze. Gledaš me tako da ja ne vidim, da ne primetim. Sažaljevaš me. Možda me se i gadiš, jer svoj plavi pogled skrećeš čim se delići svetlosti oka poklope. Skrećeš pogled čim ja svoje žuto oko spustim na tebe.
Misliš, nemam dostojanstva, što sam ovde na ovoj klupi sama i prljava? Krzavim pogledom dodiruješ moj prljavo roze mantil, u kome mi je nadasve toplo, jer je postavljen veštačkim krznom davno izgubljene beline.
Gledaš moju kosu. Ošišana tupim nožem nošenim mojom rukom. Da me ne gledaš svakoga dana i da te ja ne čekam svakoga dana na istom mestu, ne bi znala da li sam muško ili žensko. Meni to odgovara, ne želim da me iko gleda kao ženu.
Da sam muško možda me ne bi gledala. Ovako sam ti zanimljiva, ovako nosim dozu misterije i tajnovitosti mitskog preživljavanja bez doma. Znam rekla bi:
- ,, Ja to ne bih mogla".
E, pa, sestro mogla bi itekako!
Nadam se da ti nikada nećeš morati da se odlučiš za takav korak. Nadam se da nikada nećeš doživeti iskonski bol žene kojoj je svejedno da li će živeti ili ne i šta će od nje biti.
- Da, draga gospođo!
Imala sam porodicu, bar sam joj se nadala. Imala sam kuću. Imala sam nadu u bolji život i verovanje da se mogu iščupati iz blata bede i bola. Našla sam čoveka. Od silne želje nisam videla grubost u njemu. Nisam videla pijanstvo i greh. Nisam videla tuđe žene i prosute dane razbacane tako da ih niko i ništa ne može skupiti. Onda me je sunce ogrejalo. U svojoj utrobi sam osetila titraj i zrak nade.
Došao je pijan i ljut. Tražio je novac, tražio je hranu. Tražio je ono što nisam imala, a ono što sam imala mu nije trebalo. Prvo me je udario rukom, onda redom. Ne mogu reći čime još. Probudila sam se u bolnici. Titraja nije bilo.
- Da, draga moja gospođo! Lako je skretati pogled, lako je okretati glavu i praviti se da ne vidiš!
Ćutala sam. Nikome nisam ništa govorila. Kući se nisam vratila. Kući se nikada neću vratiti. Nemam kuću. Ja sam beskućnik.
- Draga gospođo, nemoj me tako sažaljivo gledati!
Ja sam srećna. Sreća me prati gde god da krenem. Neću reći gde sam živela. Sada živim ovde. Uvek mi se neka vrata otvore. Neko mi pruži hleb. Neko mi da parče kolača. Tužni mi udele za duše umrlih.
Ljudi su nestali iz ovih krajeva. Ima puno praznih kuća. Uveče sačekam mrak pa se uvučem u neki kućerak koji je nekada predstavljao nečiji dom. Ima perjanih jorgana. Zavučem se i legnem. Nekada sam gladna. Nekada sam sita. Nekada me oteraju, a nekada prime. Prestala sam da osećam zadah trulih jorgana i nečistog tela. Prestala je mučnina od sopstvene nečisti.
Kada na životni tas stavim sve svoje dane, ovi su mi najsrećniji.
S jutra me bude prvi petlovi. Jutarnje sunce me zagreje, krv mi prostruji kao da sam kakav gušter. Rado provedem sate na ovom mestu pored koga baš ti u trenutku prolaziš. Sedim na ovoj klupi. Čekam da poneki dobronamerni putnik izađe i dobaci mi jučerašnje novine. Pročitam šta se dešava. Tražim umrlice poznatih , jer niko ne zna gde sam. Malo ko bi me i prepoznao.
Najlepše su letnje besane noći. Noćna svežina me prigrli, mrak me sakrije. Pa se okupam u onom malom kanalu koji nosi dah dalekog Dunava. Voda je plitka i topla. Mirišem na glinu i kišnu godinu. Zvezde me zaliju nebeskim sjajem, a sa mesecom raspredam duge razgovore.
To je nešto što ti nikada nećeš osetiti. To je ono što me čini bogatom i neponovljivom. To je smisao moga života.
- Draga gospođo, nemoj me tako sažaljivo gledati! Nemoj skretati pogled! Kada ti i ja sebe skinemo sve nečisti, kada sa sebe odbacimo životne stege i ostavimo negde svoju modernu i skromnu odeću, jednake smo!
Pred Jedinim svi smo jednaki!
...
- Vidiš li je ?
- Opet je tu.
- Ko zna od kakda su te novine u njenim rukama. Možda joj ih je neko dao. Ne znam kako može tako da živi.
- Ne znam ni ja. Pogledaj je na trenutak bolje. Ima izvajane prste. Fine. Mogla bi dodirivati dirke klavira...Ne znam zašto me njena samoća privlači... U stvari- zavidim joj. Slobodna je. Mirna. Pogledaj bezbrižnost u njenom sedenju... Sve joj je ravno. Panonija se prostrla oko nje. Stopile su se. Ima i Nebo i Sunce. Ima krila koja je nose neutabanim stazama. Možda samo ona živi.
- Možda! Kada sa sebe skinemo sve nečisti, kada odbacimo životne stege i odeću jednake smo. Ona i ja!
Vesna Đukanović je rođena 1963. godine. Po profesiji je učitelj. U slobodnom vremenu se bavi pisanjem poezije, proze i oslikavanjem svile. Objavila je dve knjige kratkih priča: ,,Radost žute lubenice” za koju je dobila književnu nagradu ,,Čučkova knjiga” koju dodeljuje Narodna biblioteka Branko Čučak iz Han Pijeska- Republika Srpska ( za 2016) i ,,Odsjaj svilenih niti” (2018), kao i zbirku pesama ,,Možda bezgrešan” 2022. godine. Dobitnik je više književnih priznanja u zemlji i inostranstvu. Objavljivana je u književnim časopisima.
Comments