Dragi Branko,
ti mene verovatno bolje znaš nego ja tebe. Sa visine se vidi najbolje.
Šta bih ti mogla reći? Pesnike ubijaju, zar ne? Ne vole reč. Šta ćeš..
Izgleda da je bila zaista prejaka.
„Pa, biće Majakovski, ovako i ne znaju za njega, smeju se niškom naglasku i ne razumeju šta piše.” - govore tvoje ubice.
Da, ne razumeju. Tužno. Pretužno.
Ne razumeju pesnika, pa ga ubiju.
A ti šta bi im rekao?
„Šta ima bolje od Niša i šta ima bolje od reči, pa makar ona bila i prejaka?”
Ništa, Branko. Reč je reč.
„A sem toga”, nastavljaju tvoje (telesne) ubice, „i ti takozvani pesnici, nisu uopste bezazleni kako se predstavljaju, onamo neka pesmica, metafora, stilska figurica, i šta sve ne žvrljaju, a ovamo dugačak jezik, samo tako. Bezobrazluk. Drugo ništa. Drskost.
I njoj nema mesta u nasem perfektnom svetu, kojeg MI stvaramo! Tačka!”
Tja, vidiš, da oni i ne znaju šta je Reč.
„Oprosti im, ne znaju šta rade”
Ali, ovi su znali.
Jedino što u njihovom „perfektnom” svetu nisu znali je da takve Gospod nagradi neprolaznom slavom. A to ti sigurno nisu želeli.
Tja, ko ne zna Reč, i ostane bez Reči.
Branko, ostaj nam u miru.
Voli te,
Zorica
*Zorica Bamberger rođena Miladinović, potiče iz lepog gročanskog kraja, majka je troje dece i odnedavno i baka. Živi i radi u okolini Nirnberga. Aktivista je protiv kućnog nasilja u kojem je i sama živela ( i preživela). Bavi se pisanjem. Radovi su objavljeni u mnogobrojnim književnim zbornicima.
Comments